Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Добар део живота провести покушавајући исте заменити за кожне, лакиране ципеле и градску калдрму. Патити од кризе идентитета; јер опанке сматра малограђанским, док га кожне ципеле жуљају и ударају у врх палца.

Само излизивање је ништа више од празног хода стазама које, поред све жеље да их савладаш, су ништа више но предворје замаскирано неком опскурном лепотом. Иако тога свестан, он и даље гаји одбојност према мањку ноћних светала, бетона и гледања кромпира са оне стране мотике. Све му то фали не би ли себе репозиционирао као битнијег од обичног сељака, оног чија је једина брига да парадајз буде румен а патлиџан модар.

За тог истог опанак је смрт. У њему живота нема. Излизани опанци представљају фазу између цењкања и депресије, која на самом крају води ка коначном прихватања опанка као животног сапутника. Ипак, он опанке жели напустити... по сваку цену. Побећи од њих што даље. Заборавити дедине њиве и ливаде. Јелек заменити пуловером. Заборавити безбрижан живот и трампити га за нервирање око баналних ствари. Све то заменити за свакодневни пролазак поред "Коларца" који никад посетити неће. Продати вола за ручак у "Мадери".

Излизати опанке значи протраћити живот, или барем најбоље године, тражећи себе тамо где ти није место. Веровати да градска беда представља мањи јад од руралне само из разлога што вештачко светло градску беду некад обасја. Некад и обасја, али углавном бије у леђа и не обасјава пут пред којим је заслепљен човек.