Devojka koja u grad polazi u svakojakim nepotrebnim stvarima.

Bila jednom jedna jelka. Bila je velika, razgranata, zelena. Ona je plenila svojom lepotom. Ostale jelke su bile zabezeknute, i želele su da postanu iste kao i ta, velika, razgranata i zelena jelka. Bila je toliko velika da kada bi je jednom ugledao, pogled bi ti ostao upret u nju. Bila je toliko razgranata da je svojim granama smetala ostalim jelkama. Bila je toliko zelena da njena boja opušta i odmara svako oko. Ona je bila okićena raznim belim, žutim, crvenim, zlatnim, srebrnim ukrasima. Toliko je bila nakićena, da je jedva držala sav taj teret na sebi. Ali on joj nije smetao da i dalje bude najlepsa od svih. Bila je zanesena svojom lepotom da nije ni primećivala da joj se jedna grana mnogo brže širi, za razliku od suprotne. Neopreznost ju je dovela do stida i poniženja. Ona se našla na podu, valjajući se u blatu i kaljajući svoj sjaj, koji je do pre samo neki trenutak sijao do zvezda. Druge jelke su joj se smejale, rugale, zadirkivale. Ona ih je samo gledala i tužno, molila za pomoć, ali niko se nije usudio da joj pridje i pomogne. Sve kao da su iščekivale trenutak njenog pada, da bi one, možda, zamenile njenu ulogu. Ali i bez njihove pomoći ona je ustala, ali više nije bila onako lepa. Od velikih raširenih grana, ostale su grančice. Od sjajnih i lepih ukrasa, koje su krasile svaku njenu grančicu, ostali su samo blatnjavi i polomljeni. Ona velika jelka, postala je mala, što zbog tuge i bola, što zbog polomljenosti. Kada bi je neko zadirkivao i kada bi joj se rugao, njene ,već bolne rane bi je još više bolele. Shvatila je da joj se sve obilo o glavu, i to što se šepurila i hvalila pred drugima, i to što je mislila samo na sebe. Shvatila je da je pogrešila, ali povratka nema, tim putem kojim je ona išla želi da zaboravi, sada bi želela da ide putem dobrote, putem u kome bi svi bili srećni, ali tu želju nema sa kim da podeli. Ostala je sama. Svi su joj okrenili ledja, svi koji su joj se uligivali, divili, svi lažni prijatelji, rodjaci. Shvatila je da mora da krene dalje sama, da se podigne još više, da oporavi svoje grane, da strese svo blato sa sebe, da stavi nove, lepše i sjajnije ukrase. Odlučila je da bude ona stara jelka. Jelka kojoj će se svi uligivati, diviti, i svi glumiti lažne prijatelje i rodjake. Ali ne, ona više neće obraćati pažnju na njih. Ona će se truditi da sama sebi bude lepa, da prevazidje svoja očekivanja, da bude lepša od svih jelka zajedno. A ostali će biti zaneseni njenom lepotom, juriće za njom. Maštala je o tome, ali nije imala snage i smelosti to da uradi. Bojala se da slučajno ponovo ne padne, I da ne dobije ponovo onaj isti bol od pre, ona ruganja, zadirkivanja. Ona će tako još dugo maštati, i želeti svoj stari sjaj, ali ga nikada neće ispuniti. Ali, ko zna...

Ono zeleno u ćošku što smeta, a obožavo si kad si bio mali.