Pitanje koje postavljaš samom sebi u sitne sate kad izgladniš sjedeći za kompjuterom.
Jesti ili leći gladan?!
Pitanje koje sebi obično postavljamo pre punoletstva. Nikad nisi načisto da li će biti hrane, ili će slavljenik sav budžet potrošiti na alkohol, kako to obično biva. Šta ćeš ako bude hrane, a ti već jeo? Sramota je odbiti, a stomak ti pun.
Još gore:
šta ćeš ako ne bude hrane, a ti se ceo dan čuvao za to (kako mi to, Srbi, obično radimo)?
Slučaj broj 1:
Gledaš u hranu, već ti je muka od nje. K'o za inat, imaju predjelo, supicu, salatu, pečenje... Duboko uzdišeš pre svakog zalogaja, što zbog manjka prostora u plućima, što zbog moralne podrške samom sebi. Alkohol ti uopšte i ne prija, pitaš se zašto si uopšte i došao, kad nećeš moći da se ogovedaš k'o čovek. Gledaš drugove iz razreda koji su pijani i veseli, bez problema jedu svoje porcije...mrziš ih iz dna duše.Slučaj broj 2:
Osećaš kako ti se mrse creva dok ispijaš crno vino. Jebeš sebi majku jer si mislio da će takva stipsa izdvojiti pare i za hranu. Druga čaša ti je već udarila u glavu, al' hoćeš još da piješ. Već vidiš sebe kako povraćaš iza kafane. Obećavaš sebi da sledeći put dolaziš sit na slavlje.
