Pitanje koje postavljaš samom sebi u sitne sate kad izgladniš sjedeći za kompjuterom.
Jesti ili leći gladan?!
Питање које себи обично постављамо пре пунолетства. Никад ниси начисто да ли ће бити хране, или ће слављеник сав буџет потрошити на алкохол, како то обично бива. Шта ћеш ако буде хране, а ти већ јео? Срамота је одбити, а стомак ти пун.
Још горе:
шта ћеш ако не буде хране, а ти се цео дан чувао за то (како ми то, Срби, обично радимо)?
Случај број 1:
Гледаш у храну, већ ти је мука од ње. К'о за инат, имају предјело, супицу, салату, печење... Дубоко уздишеш пре сваког залогаја, што због мањка простора у плућима, што због моралне подршке самом себи. Алкохол ти уопште и не прија, питаш се зашто си уопште и дошао, кад нећеш моћи да се оговедаш к'о човек. Гледаш другове из разреда који су пијани и весели, без проблема једу своје порције...мрзиш их из дна душе.
Случај број 2:
Осећаш како ти се мрсе црева док испијаш црно вино. Јебеш себи мајку јер си мислио да ће таква стипса издвојити паре и за храну. Друга чаша ти је већ ударила у главу, ал' хоћеш још да пијеш. Већ видиш себе како повраћаш иза кафане. Обећаваш себи да следећи пут долазиш сит на славље.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.