Još uvek prisutan i neiskorenjen sindrom veoma ojačan u vremenu ozbiljne ekonomske i društvene krize modernog kapitalizma. Neko će reći utopija u koju su, od svi naroda stare Jugoslavije, ponajviše Srbi upali vođeni strahom od fašizma ili ko zna čega.
Prema predanjima starijih, beše to lepo vreme. Mogao si, prema priči mog dede, leći u park sa hiljadama maraka i probuditi se sa istom sumom, jer, vele oni, ljudi si tad bili mnogo bolji i manje izopačeni nego danas. Slažem se, bilo je bolje. Možda zbog drugačijeg mentalnog sklopa ljudi, možda i zbog činjenice što je tad krađa bila strogo monopolizovana od strane države, jer ako se već mora krasti, bolje da krade onaj ko najviše i može. Ako si se nekim slučajem prihvatio krađe, imao bi lepo zadovoljstvo da na tenane uživaj u morskom zraku divnog Golog Otoka, ili je to samo fašističko-četnička legenda. Danas je veoma česta ona "Tito je mnogo krao i nama dao; ovi kradu, a ništa ne dadu", što, brat bratu, i nije netačno.
Jeste to lepo vreme bilo. U suštini, nisi imao mnogo da se misliš, naročito po pitanju politike. Imao si jedan izbor, skup gamadi svih nacija, jer po principu bratstva i jedinstva, bilo u berićetu ili sranju, podjednake smo predstavnike u svakom segmentu imali. Drugi su bili, kako da ih nazovemo, strani izdajnici, koji nisu razumeli čari našeg divnog samoregulišućeg sistema.
Ako si se rodio u zlatnom periodu, ne možeš, a da se ne sećaš lepog odrastanja. Dete poštene radničke porodice, odrastao u zdravom okruženju s visokim moralnim standardima. U kući si imao "Obodin" frižider, "Ei" televizor i "Gorenje" veš mašinu, kao prave simbole industrije koje će jednog dana do nogu potući precenjenu nemačku industrijui to na nemačkom tržištu. Ćale išao na posao u svome "Stojadinu" duboko verujući da bolje nema, jer su nemačka kola vozili samo visoki partijski funkcioneri, mada, mislim da je to bilo strogo iz trivijalnih razloga, zarad simbolike i pokazivanja stranim prijateljima da su oni naši veoma bitni partneri. Ne sumnjam da je Vili Brant lično vozio "Stojadina", možda čak i "Fiću".
Odrastanje beše prosto divno. Svako leto išli bismo kod prijatelja u Istru ili Makarsku i uživali u čarima divne jadranske riba i lakih dalmatinskih nota. Svi smo tad morali imati krov nad glavom. Ako si nekim slučajem imao malo stambenog prostora viška, nisi sigurno mislio da možeš to ostaviti kako želiš, ili, ne daj bože, izdavati. Ne, tad se moralo znati da smo svi, bez obzira na inteligenciju, radne navike, poreklo, obrazovanje ili šta već - potpuno jednaki pred bogom... kojim, bre, kurčevim bogom, pred Partijom i narodom. Da nisi ti možda mislio da, ako si neki kurčev hirurg ili inženjer, možeš imati mnogo više od poštenog radnika na nekom kopu? Nisi! Baš taj radnik je simbol našeg jedinstva i njegov značaj je mnogo veći od puke simbolike.
Sama kulturna i estradna scena bejahu divne. Za svakoga po nešto, ni za koga previše i na uštrb onog drugog. Mogao si uživati u spektaklima u kojima Bata Životinja pokazuje kako prolazi svaki kurvin sin koji pokuša krenuti na moćni socijalistički sistem. Koliko su bili lucidni i hrabri, čak su i u nekim filmovima glumili američki (!!!) velikani poput Orsona Velsa i Ričarda Bartona. Zamisli ti to, zvezde filmske industrije države koja pokušava uništiti ideju socijalizma glume u našem filmu. To je kao kad bi Bruno Ganc glumio Mojsija u filmu nekog slavnog jevrejskog reditelja, npr. Spilberga.
Muzika beše još bolji prikaz bratstva, sloge i ravnopravnosti. Bosanci pevaše sevdalinke, divne pesme i verovatno, jedinu stvar pored bureka i baklava, koje su došle iz orijentalnih krajeva, a bejahu prihvaćene bez ikakvih problema. Hrvati kao Hrvati, oduvek neki snobovi, mora da im to ostalo od Austro-Ugara, išli na neke emotivnije i kao urbanije pesme koje nisu za čobane iz ostalih bratskih republika. Šta reći za Makedonce... oni pevaše neke stare, pošto ništa skoro tad i ne stvoriše, i razvijaše svoju ljubav ka Aleksandru Makedonskom, ljubav koja je otišla toliko daleko da su čak preoteli velikog osvajača Grcima i dali mu ime njihovog Oca nacije. I tu dođosmo do Srba. Srbi k'o Srbi. Pošto je svaka muzika donekle išla u skladu sa temperamentom i mentalitetom nekog naroda, nije čudo što u Srba baš Miroslav Ilić bejaše pravi stub ondašnje muzike. Slavuj iz Mrčajevaca. Zar nije? A, pazi - Mrčajevci. Da su ponovo izmišljali, ne bi mogli naći seljačkije, srpskije, sve u svemu - više šumadijsko ime za neko selo. A o čemu je mrčajevački slavuj pevao? Čim je pevao za čobane, znalo se koji će to tekstovi biti - "Ja sam rođen u cveću livada" i "Devojka iz grada". U današnjoj retrospektivi te pesme imaju mnogo dublje značenje i pokazuju sam značaj davanja narodu ono što voli i što ga opisuje. Jer, nije besmislica ono "hleba i igara".
Odrastao si, završio neku školu i red bi bio da postaneš svoj čovek. Glavna preporuka u tvojom biografiji biće da si dete pomenutih poštenih roditelja i sve je spremno da ti postaneš nezavisni činilac u ovom samoregulišućem sistemu. Jedan životni ciklus je zatvoren, počinje novi u kom se sam boriš za ono što ti je sistemom dozvoljeno. Uloge se menjaju, život ide dalje, a socijalizam jača i nastavlja da živi.
Ali tog divnog majskog dana 1980. godine čusmo vest koja nam živote iz korena menja. Umro je drug Tito. Sve što smo godinama gradili srušilo se kao kula od karata i otvorilo vrata fašizmu da ponovo uđe na velika vrata. Plakalo se, najviše u Beogradu i Srbiji, neko će reći samo tamo, ali se plakalo. Život koji je da tada življen možda izgubi i smisao. Šta ćemo mi u ovom surovom kapitalističkom svetu, bez Njega da nas vodi i usmerava. Ne znam šta ćemo, ali znam da se tad mnogo bolje živelo nego danas.
Samo danas, neko to mora i da plati.
смооооор