Знам, ишао си са 100 динара до Љубљане и назад, јео пасуљ и качамак две недеље како би преживео, носио исте смрдљиве похабане фармерице и на факсу и у провод. У ствари, ти си уместо арчења колегиница и провода по целу ноћ учио теорију когнитивног развоја Пијажеа и Фројдов сексуални живот четвртком. Тренирао си фудбал, радио током лета код Пере сељака и гланцао му парадајз који је терао на лесковачку кванташку пијацу. Сналазио си се сам, никад ни од кога кинту ниси тражио, све што имаш си сам стекао са своје две руке. Боли ме курац !

Отац, мајка, деда или баба, није уопште битно ко прича. Јер кад год се ја пожалим да ме мрзи да идем до школе, почиње ова прича: 'Ја кад сам био твојих година, ја сам по највећем снегу ходао бос и пешачио 5 км до школе. Е сине мој, каква су то времена била...'