Негде на аутопуту Е75, челичном звери по имену Камаз управља камионџија. Го до појаса, са пешкиром око врата, има само једну ствар на уму - да дотера шест тона шодера у Франкфурт из Истанбула. Са шоферке му се смеши избледели постер Памеле Андерсон, а кабину испуњава звук најновијег хита најанонимнијег бугарског певача. Касније, на граници, кад се олакша иза камиона, и отпије остатак брље што му послала тетка из села Ба, наватаће Молдавку, јер оним Мађарима (пизда им материна) треба пун курац времена да пусте преко. Онда пут иде углавном право, па може неко време и да одспава. Кад дође у Швапску, истовариће шодер, узети шесто марака (плус додатних четрдесет уз претњу пајсером) и наставиће до Дизелдорфа где гостује Дара Бубамара у дискотеци "Завичај", тиме завршавајући уобичајни месечни циклус.

debelo,pripito ljudsko bice sa popajevskim podlakticama i vrlo cesto cackalicom u ustima.po njegovoj prici,pojebao je preko hiljadu stoperki...ceo svoj vek provede u kafani i soferskoj kabini,najcesce ukrasenoj 20 i vise godina starim posterima i kalendarima blago-kabastih golih zena.ume da baci cigaru kokavac stilom na drugu stranu auto-puta.

Заборавили сте таблицу у дну шофершајбне на којој пише Тарзан, Муња или Миле, кафом исфлекану силеџијку(трегер мајица), шоферску руку(поцрнела онолико колико вири кроз прозор), фризуру Ала Јашар, тетоважу голе жене на подлактици и знак Мерцедес на рамену...

Inače - čovek koji vozi kamion. U žargonskom značenju najniži oblik smrdljivog, znojavog, zadriglog muškog postojanja poznat ženama. Sasvim pejorativno. I ako vozite kamion, izbegavajte da vas žene tako oslovljavaju.

Једно од малобројних занимања за које се српске феминисткиње нису 'тукле' кад су захтевале да се у правопис уведе женски род именица занимања.

Pored mnogih znakova u prirodi i divljini koji ukazuju kako preživeti, kamiondzija je
siguran pokazatelj gde je, u bilo kojoj zabiti, dobra klopa.

Plavi kamion sa prikolicom, natovaren, parkiran, spreman za pokret. Gazda nervozno šetka, očekuje da se pojavi vozač, koji stiže u tačno dogovoreno vreme. Na prvi pogled i ne liči na kamiondžiju, izbledele farmerke, teksas jakna, crna majica, duboke plave starke, nešto duža kosa koja vijori na tihom vetriću, fazonirana brada, avijatičarske naočare na očima. Hod i pokreti odaju čvrstinu i samopuzdanje, a ponašanje manire čoveka za kojeg bi se pre reklo da je doktor ili inženjer, a ne vozač.
Skida naočare i uz blag, ali iskren osmeh iz kojeg zrači poštovanje i ljubav pozdravlja gazdu. Dok se, predhodno upaljena mašina, uz blagu huk zagreva, gazda mu daje putni nalog, novac za putarinu i hranu. Način oblačenja, ponašanja, a i dubok, prodoran pogled tamnih očiju koji je u isto vreme oštar i blag, veseo i tužan govori da ovo nije jedan od onih masnih kamiondžija koji su postali kamiondžije po principu „loš đak - dobar vozač“. Ne, reč je čoveku kojeg život nije milova, o čoveku koji i u ovim teškim vremenima u svom rečniku ima termine kao što su čast, dostojanstvo, poštenje i koji zna šta oni znače. Završio je studije i to sa visokim prosekom, a morao je da radi teške poslove, da bi u tome uspeo. Kada je pomislio da je konačno svoj čovek, da je stigao do dugo očekivanog cilja, ispostavilo se da je tek na startu. Svi oni koji su mu obećavali posao, sad su se razbežali, svi oni „tatini i mamini sinovi“ koje je tokom studija nosio na svojim leđima i koji mu nisu bili ni do kolena, od kojih je bio inteligentniji i sposobniji, dobili su poslove po partijskim i rodbinskim linijama. Mogao je i on da se učlani u neku od stranaka i da posle nekoliko meseci ili godina poltronisanja dobije neko radno mesto, ali nije hteo. To je za njega bilo preveliko poniženje, koje nije hteo da trpi. U stranku nije hteo, vezu i pare nije imao, i eto ga kod jednog od retkih prijatelja koji je uvek bio uz njega kada mu je u životu bilo teško, koji mu je i ovog puta pomogao, vozi kamion. Kamiondžija sa diplomom fakulteta.
Ulazi u kabinu, i polako kreće, grdosija od dvadesetak metara, polako, kao zmija, vijuga se kroz uzane gradske ulice. Posle petnaestak minuta vožnje izlazi iz gradske gužve na otvoren put, koji za njega simbolizuje slobodu. Slobodu, kojoj je celog života težio i o kojoj je maštao, mada, ni u najluđim snovima nije zamišljao da će tu slobodu naći za volanom kamiona. Pred njim sunce koje polako zalazi, u ušima odjekuje zvonjava jakog motora, nižu se kilometri, a sa radija čuje se pesma: „Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad i da nosim jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru i par mamuza od zlata...“.

U njega autostoper polaže najviše nade.

Čovek čije je zanimanje voznja teretnog motornog vozila... Osudjen od okoline kao da je poslednje govno na planeti, zato jer vozi kamion. Drugi ljudi ne shvataju da smo i mi pismeni, da imamo normalnu porodicu, bolji smo od mnogih bankara, advokata, lekara i ostalih sto sede u 5 m2 po ceo dan i piju svoju desetu kafu u smeni i onda idu kuci da uzivaju u ostatku dana. Dok je nama jedna noga u zatvoru a druga u grobu, jebe nas milicija, jebu nas carinici, stoperki sve manje itd... A zamislite samo da svi profesionalni vozači prestanu da rade jedan mesec, nema dostave robe, nema prevoza putnika itd, bilo bi katastrofalno... Za kraj: I MI VOZAČI SMO LJUDI... Pozzz...