Simpatizeri lokalnog fudbalskog kluba.
Ljudi koji ne znaju šta će sa parama, mamini i tatini sinovi sa Vračara. Konstantno na sebi imaju par stotina evra. Ne izlaze u klubove zbog igranja,skakanja ,već da prošetaju svoje novo odelo , ispijaju piće od 400 kinti u ćošku kluba. Posle toga se odvezu taksijem ili svojim kolima gajbi.
Поносни и привилеговани чланови голф клубова. Они излазе у одабране кафиће, пију само најскупља пића, возе само Vw Golf кола и трактор (када не клабингују). Лако се препознају по томе што остале смртнике из своје околине посматрају као нижа бића и бахате се са новцем који неки људи могу само да сањају. Врхунац бруталности клабинга се огледа у томе да наточе резервоар до врха, па запале у најближи град да се и тамо бахате и размећу. Онда се врате својим кућама, јер сутра је нови дан и треба дозидати још пола метра димњака, да им кућа буде виша од комшијине. Или макар да му угазе пола метери у њиву, јер клаберима је све дозвољено. А онда тај комшија пољушти три и по киле ракије и реши да му се наструже роткви, па родбина и пријатељи морају да га смирују да не направи неко зло .
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.