Vremenski period u kojem tražite ključeve po džepu, kako biste otključali vrata od kuće.
To je onaj jako kratak trenutak kada se toliko trudimo da nesto uradimo sto zahteva dosta napora ali sve zivo i nezivo se okrene protiv vas da to ne ucinite, i naravno vi ne ucinite.
Vozite se autobusom, gledate kroz prozor, snimite opako zgodnu devojku na drugoj strani ulice i polako ulazite u istu liniju sa njom (takoreci najblize moguce se nalazite od nje), kljucni trenutak a i poslednji trenutak kada mozete da je kompletno i najbolje osmotrite i jos se pogodi da se okrece da mozete da joj vidite obline, ona savrsena poza ali odsjaj sunca vam toliko bije u oci da ne vidite ni devojku ni nista oko sebe, naravno ne okrecete se jer je previse ocigledno, autobus odlazi vama nije ni do cega...
Setate sa devojkom, zanosna, obdarena plavusa ide vam u susret i pored svake price vase devojke da je ta plavusa ovakva i onakva vi nemo klimate glavom i u kljucnom trenutku kada konacno prolazi pored vas, kada forsirate oko do krajnjih granica da se toliko napregne da znate da ce vas kasnije mozda i boleti ne bi li poslednji put dobro osmotrili plavusu a da to vasa devojka ne sazna, ona vam okrece glavu i pita da li je slusate. Devojka besna, plavusa otisla a vama opet nije ni do cega...
