Knjige, knjige braćo, a ne zvona i praporci

Од свих изума које је човек створио, често се говори да је точак најважнији. Е па није, књига је најважнији. Књига генерално ником није нанела зло ,наравно, можемо рећи био је "Mein Kampf", увек имате тај 1%, али оружје је много више нанело зла, новац је много више нанео зла. Значи ова максима „Књиге браћо, а не звона и прапорци“, у савремено време можемо тумачити као И књиге И прапорци. Јер су и народна музика (читај звона и прапорци) у ембрионалној бити човека.
Не смете увести диктатуру просвећености, јер се пре или касније то увек завршило идеолошком диктатуром и логорима смрти, али исто тако не смете увести диктатуру шунда. И не забранити књиге, него просто их не штитити. Организована држава је држава уравнотеженог развоја елитистичке и народне уметности. Она у исто време форсира звона и прапорке да би од тог новца преко пореза исти усмерила на књиге. Значи ако опорезујете те људе који учествују у популарној народној култури, ви НЕ смете да их понижавате и кажете „јаооо ви сте турбо фолк, ви сте стока, а ми смо господа из круга двојке, која свој идентитет не гледа према томе што нешто ради, него што вас пљује“.
Држава мора да им призна патриотски значај на један начин, јер не можете сад да је нпр Тома Здравковић жив, (узимам њега као врло озбиљног уметника који је заправо на модеран начин интерпретирао Бору Станковића кроз медији који је њему близак), ви се не можете од таквог човека оградити... „јаооо, има концерт у Бугарској, сад ће се тамо скупити неки примитивни Бугари“, ви морате да као држава стајити иза таквих својих вредности. Јер када може Енглеска да стане иза групе наркомана који се зову "Rolling Stones", чија музика је сјајна, али у основи је то исто. И једно и друго је далеко иза Рахмањинова, Моцарта и Хајдна. Значи за класичну музику су и рокенрол и фолк кич, са мање или више нијанси, и кад Енглеска може да стане и да титулу "Sir"-а Mick Jagger-у, јер од тога има користи, можемо и ми иза Томе Здравковића. А онда од пореза, ми као, надам се организована држава, нећемо дозволити да тај новац оде у руке неком од, до зла Бога корумпираном, политичару, него ћемо тај новац директно усмерити у развој младих талената који свирају нпр виолину. И то не апстрактно, него ћемо рећи име и презиме. Тада ће то добити смисао, јер ће и једни и други да се осете као део организоване државе и то је онда у неком најширем метафоричком смислу, могла да буде парафраза те велике Доситејеве максиме „Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци“, под један „књиге, књиге браћо“, али и „звона и прапорци“