Eno je, opet je zaboravila da spusti roletne. Prozor je blago odškrinut, vetar na mahove dune.
Tek toliko da zavesa zatreperi. A i ja sa njom.
Danas je bio radni dan u polju. Jeste nedelja, ali drugi je kalendar kod nas seljaka. Ona jedra i snažna, ne kao ove gradske mršavice. Svaki snop koji zahvati, mene je prolazila lagana jeza. Komšijino voće. Zato je i slađe. Posmatrao sam je danas.
Posmatram je i sada. Svlači polako znojnu majicu "Za Milutina Krstajića i uspešan evropski Kosjerić", polako se naziru znojem orošene grudi. Nema onu žensku, čipkastu potkošilju, već Rajinu (muž joj) siledžijku. Široka je, kao i Raja, uostalom. Polako hvata donji porub, a meni se oči žare, obrazi gore. Povlači je na gore i ja se lagano stresem.
Tek toliko da zavesa zatreperi.
Jer, ušao je Raja. Video me i viknuo "Milomire, jebaću ti mater sad, meni si našao u ženino poštenje da udaraš". Raja udara jako, a brat mu je seoski sudija. Neće biti zadrške.