Jedini normalan odgovor danas u Srbiji, na pitanje poslodavca kakav posao želimo. Ako nas uopšte posle iljadutristaosamdesetdevet godina pozove na neki razgovor na tu temu u moru sivija koje smo poslali.
- Dobar dan...
- Dobar dan, da vidimo šta imamo ovde. Aha, vidim fakultet ste završili pre roka, dobro, sve desetke i to je ok, doktorati, specijalizacije razne po Nemačkoj... A Šta biste vi Krsto želeli da radite?
- Ma nije važno gospođo, samo da se radi...
- To želim da čujem, eh da mi je više takvih u preduzeću xe xe. Mladih, lepih da mogu da ukrute kobilu na ledu. Evo ti broj, javi mi se večeras u jedanest, počinješ da radiš. Kad pozoveš reći ću tu gde da dođeš...
Polusintagma koja aktuelnu konverzaciju pretvara u nešto najvažnije na svetu još od otkrića vazduha i apsolutni prioritet u datom trenutku.
Dragi, znaš onaj lastiš iz stare suknje pokojne babe... ma nije važno.
Šta bre nije važno, koji lastiš bre šta sa njim?
Ma ništa, komšija me vezao juče sa njim dok me jebo i usekao mi članke malo, pa se mislim da se ne inficiram?
Idi bre u pičku materinu oladi me, ja mislio ko zna šta je.
