
To su likovi koji su nepopravljivo i nepovratno zaljubljeni u vlastitu intonaciju, tako da ne biraju ni temu, ni vreme, ni mesto, ni povod, da kažu svoje mišljenje, svoj sud, svoju impresiju, ma kako to( najčešće) sublesasto zvučalo.
Mogu se, na žalost, sresti u svakoj sredini, i lako ih je prepoznati po određenim karakteristikama:
-Govore mnogo i glupo.
-Redovno uskaču u reč sagovorniku.
-Veoma malo, ili ni malo ne znaju o temi o kojoj ste razgovarali sa nekim, ali ih to neće sprečiti da se umešaju u razgovor.
-Pažljivo prate ritam disanja sagovornika, i u trenutku kada on uzima vazduh, mitingaš preuzima reč.
-Sagovornika slušaju samo do prva dva sloga, ostalo vreme koriste za konstrukcije koje će sami izgovoriti.
-Brzina i količina izgovorenog je direktno proporcionalna broju sagovornika(jer svako od njih ponaosob mu daje "odličan" šlagvort).
-Mogli bi počiniti genocid, da se kojim slučajem domognu neke emisije, tipa "Mikrofon je vaš".
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.