U zadnjoj kući, u ulici, iza trošne ograde i u vreži ladoleža i mahovine, prozora starih i ispalih iz svojih ležišta punih larvi, u dnevnoj sobi, bez jednog zida, sedi Đura Jakšić u starom kaputu iscepanom, poguren i taman. Sedi i lista nešto na telefonu, gleda na fejsu slike svoje propale kuće i cokne po neki put besno i opsuje gadno.
...
Nadežda je trenutno izašla, na ona gornja vrata, koja nisu stalno tu, ali kad su ovakvi oblačni dani sa onim prozuklim suncem, pojave se bledo i ona gledajući u to južno dvorište, gore, gde raste razno bilje i pesak ostao posle davne gradnje već urasao u detelinu i neke morske trave na suvom.
U pesku Nadežda pročeprka neku školjku koja je bila davno meze mezozoika, oblutak neolita ili zarđali ekser skorijih vremena; tako nešto joj uvek treba, pa se zatetura dalje da probere malo vrednog korovja, skoro nestalih, sa sitnim cvetovima.
Promrmlja, opsova nešto, pa nastavi dalje, podiže jednu trulu jabuku i ona nesta u njenoj ruci pre nego što je ušla u kuću sada, čini se, skroz obasjanu.

Nadežda je obična baba: ima neku svetlu kosu koja viri ispod marame, lice više neprijatno nego prijatno i niko joj pravu pripadnost još ne zna: neutral good chaotic neutral, neutral evil ali to se i ne može saznati, barem dok se ne završi do kraja.

Međutim ima tu i jedna zvrčka, jedan končić koji može da krene, i da pokrene.

U moru modernih Ina, Ena, Kia jedno prelepo višeslovno ime. Govori o prohujalim vremenima kada su ponosne device sa ovim imenom nosile nadimak jači i od Vere i od Ljubice.
Ime koje je koketiralo između hrišćanstva i paganske sudbine. Koje je zvonilo u ušima poput zvona koje zove na molitvu, u rat, na venčanje ili u smrt...