Tačan odgovor na bilo koje pitanje maturanta o svojoj daljnjoj profesiji u Srbiji.
Реченица коју нам говоре старији када почињемо већ да постајемо људи. Када крећемо у основну школу сви нам причају да морамо да учимо да не би били ђубретари или томе слично. Када смо већ у петом говоре нам како морамо да учимо да бисмо уписали школу коју желимо и плаше нас причама како мали Слађанин са другог спрата није учио па је завршио у школи за бравара. Онда сви лепо упишемо гимназије, економске, медицинске и срећни смо што ћемо после лепо уписати факс који желимо.
Тада долази до жалосне истине, када размишљамо који ћемо факултет. Схватамо да нема ништа од тог вакултета који волимо. Старији нам отварају очи и показују да треба да се бавимо нечим што ће нам осигурати егзистенцију, а не нешто што ми заиста волимо.
-Је ли, Макарије, који си оно беше сад разред?
-Друге средње, течо.
-Лепо...и је л' размишљаш на који ћеш факултет?
-Па ја бих волео да упишем етнологију, то заиста волим.
-Ееее нема ти од тога 'леба! Боље упиши нешто друго што се боље плаћа...да будеш банкар, адвокат или тако нешто.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.