
Моменат кад схватиш да су те родитељи зајебали при давању имена. Јесте да су хтели да буде оригинално, али где баш Нићифор мајку му?! Пошто се презиваш Нићифоровић, мислили су да ће бити згодно да ти име буде као оно од кога ти је презиме. Да, али кад се презиваш Стефановић или Марковић...или рецимо чак Давидовић! Али где баш то презиме, па ти дају складно томе и име Нићифор.
Деца ти се у школи чуде мисле да си неки странац. Касније те девојке избегавају. Одеш у иностранство, тамо не знају како да ти се обрате, не успевају ни да писну (ако нису Грци), па те зову једноставно "Ник".
Онда почињеш да се дружиш са Наумом Наумовским, Чаславом Часлављевићем или Никитом Перићем, Гргуром Лазићем, који су упола у проблему као ти.
-Е брате, ко је онај баја? Увек га видим, али не знам како се зове?
-А...то је онај...ааа...Нићифор Нићифоровић.
-Молим?
-Да...а да, ено га са Наумом и Гргуром иду да играју баскет.
-Ау брате...реци дају ти такво име у двадесетом веку.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.