Lepa vremena, igraš se na ulici sa drugarima znaš da se imaš kome vratiti. Znaš da te keva čeka sa toplim jelom kući a da ćale crnči ko konj ali boli te kurac, tvoj život se svodi na to da izađeš i igraš basket ili fudbal sa drugarima, trčiš po ulici, vratiš se kući naždereš se ko stoka i opet izađeš napolje. Država ko država pokušava da te skloni sa ulice, neće klošare. Bolje da utrošiš svoju energiju trenirajući nešto nego da visiš po ulici i ispražnjavaš se tučama i konzumiranjem alkohola.
Na preporuku komšije policajca upisuješ basket. K'o da si u vojsci a ne na treningu. Ubrzo ti se to čini isplativo, dobar si, traže te veliki klubovi tvoje države ali radi majke i ljubavi tvog malog mesta ostaješ u jebenoj zabiti kojoj živiš. Svi te poznaju, legenda si grada. I stari i mladi ti se klanjaju, pozdravljaju te na ulici ko druga Tita, ti si im božanstvo. Igraš sezonu dve za lokalni klub, ostvarujete velike uspehe za tu regiju u kojoj se nalaziš. Imaš problema sa povredom/ženiš se/ dobijaš posao, za basket više nema vremena, tu i tamo opičiš jednu dvije tekme kao zamjena ali nisi više standardan.
Država se raspada, zovu te u rat, tvoja se firma gasi. Opšte rasulo. Nekako ladeći jaja, sa više sreće nego pameti preživljavaš rat, vraćaš se u svoju jebenu zabit koja je srušena. Od nacionalizma ti puca kurac da se izjašnjavaš kao Srbin a nostalgija te obuzima. Nemaš posla već dug period, sve više i više sanjaš od staroj državi, starom sistemu, starim drugovima koje više nema.
Dobijaš neki poslić od bivšeg kolege sa basketa, plata minimalac ali ko je jebe. Dovoljno da poplaćaš račune i kupiš sebi pivo. Nema dalje, nostalgija postaje deo tebe. Svaki dan posle posla nasadiš se na terasu, odvališ stari jugoslovenski rok i piješ pivo. Prop'o si, nisi ni senka starog sebe, to ti i svi govore, traže da se izjasniš ko si i šta si, ali ne preteruju jer znaju da si nekad bio legenda, ipak dolazi i taj trenutak kad razni kreteni proglašavaju sve ne-Srbima koji nisu uz njih.
Gledaš kako se raspada tvoje nekad omiljeno mesto sad jebeni grad bez ljudi, gledaš popisivača u oči i kažeš mu: „Boli me kurac ja sam Jugosloven“.
Noćno dežurstvo.
Od Svetog Nikole do Jovanjdana
Kafanski zivot u Srba! Udjes u kafanu oko 20:00, iznesu te ujutru!
Moto studenata prilikom učenja.
Prelazak mosta Gazela.
To je bezvremeni period koji naš narod preživljava.
Inače prilično poznati film Kventina Tarantina, ali za prosečnog studenta kampanjca (kakav sam i sam a i mnogi vi sigurno) to znači strebačenje do zadnje kapi energije i zadnje sive ćelije koja je voljna za saradnju... Naravno sve zbog toga što je do dva dana pred ispit sve bilo preče nego knjiga...Za pun doživljaj ovoga potrebno je i dopingovanje kafama i energetskim pićima od kojih vam oči iskoče kao kod sove a nervoza eksponencijalno raste prema svakoj popijenoj kafi i svakom satu koji prolazi... Ishod već zavisi od sreće , profesora i jos xy drugih faktora. Kada se sve završi osećate se kao da vas je neko tukao a od kafa i energetskih pića nećete spavati još par dana. Svečano se zaklinjete da nikad sebi ovo nećete dozvoliti, ali naravno od toga nema ništa pa se ovaj proces ponavlja manje više dok konačno ne zaradite tu mučenu diplomu.
Većina studentske populacije ovde da se ne lažemo.
