Termin održavanja predavanja na ETF-u.
- Brate, kad su nam sutra predavanja?
- od 8h do 21h ko i svaki dan...
Vikend je. Duga radna nedelja gotova, poso i ta sranja su te ubila u pojam, rešiš da sebi daš malo oduška. Pada ti na pamet roštilj, sa društvom. Znaš da ga odlično praviš, odeš po materijal koji ti nedostaje u radnju, piće je već tu, u uglu su gajbe piva naređane, nešto već spakovano u frižideru, samo čeka na ekipu. Ćumur se potpaljuje, vruće je napolju, 35 je i dalje iako je sunce zašlo odavno, vlaga i miris mora su tu, kao i uvek, ali te ne raduju nešto kad znaš kakvo te žarenje i parenje kraj roštilja čeka. Ali ne mariš, ma kolko bilo teško, ipak uživaš u tome, jbg svi mi imamo nešto mazohističko u sebi. Vatra plamti iz razgorelog ćumura, poneki plamičak dohvati i suvi list palm koji se oklembesio iznad, gledaš i kažeš: "Ma ko ga jebe, neće valjda"... Dolazi ekipa, svi se pozdravljaju i pale unutra u kuću, dovoljno je vruće i bez tvog raspaljenog roštilja, svi se zdrave i produže unutra, jbg sav si mokar pa još i miris pečenog mesa pomešanog sa tvojim znojem i morskom atmosferom, to i nije nešto što svi žele da osete.
Dolazi i ona, zanosna plavuša, pozdravlja se, došla sa drugarom, znate se iz viđenja odnekud samo. Pozdravljaš se, naravno da nije problem što je došo neko nezvan u tom slušaju, dobre ribe su uvek dobrodošle na roštilj...Minjak, dopičnjak, neki šareni, a la Havaji stil, stoji uz britko telo i iscrtava sve obline, a ima ih mogu ti reć..., Guza, podignuta, zategnuta milina za videti... Ali nećeš da bleneš, nisi ti takav, sklanjaš pogled i nastavljaš sa pečenjem ko da ničeg nije ni bilo...Ljudi dolaze, kreću se tamo vamo, dolaze po novu porciju tek vrućeg do tebe, ti pečeš i pečeš, jbg treba napeći 8 kila mesa za 30tak osoba... Dolai i ona, nasmeši ti se, i traži karabatak...daješ joj, probiraš jedan lep samo za nju, daješ joj sa smeškom...Uzima, gleda te, oči u oči, onako ozbiljan pogled sa trunčicom smeška i kreće da jede karabatak... Malo se pogubiš, pogledaš u nju, ne trepćeš, a kroz glavu ti prolaze misli, pa koje bi druge nego scene iz nekog omiljenog porno filma, samo štancuju jedna za drugom, hiperbrzi omnibus, ali pokušavaš da se suzdržiš...Oči ti cakle dok bleneš, ali i dalje pokšavaš da prikriješ to, želju, nagon, tu misao koja ne može da ti izbriše sliku ispred oćiju, oči vide jedno a mozak projektuje nešto sasvim drugo... Da ti je neko pričo da jedenje pečenog karabataka može da ima tolko seksualnog nadeva i žara u sebi, otero bi ga u tri lepe i reko mu da ne sere... Par puta ti drugari prilaze, pominju novu plavušu, al bi je otkino od seska ovako pa onako, sve te priče muške kao i obično se ponavljaju, jbg kad je kriza i relativni nedostatak oćnih žena, to se jasno odrazi i pokaže na očima svih... Samo se smeškaš i potvrđuješ da jeste dobra i jebozovna uz osmeh, ne detaljišeš, nije to tvoj način komentarisanja žena nikad bio i ne želiš ni sad da ga menjaš, iako bi želeo da kažeš nešto, nešto pervezno i ti pošto je i tvoj um zadivljen a i mali vršnjak ti govori isto...Žurkica polako ulazi u sitne sate, ljudi kreću kućama, tapšu te po ramenu, čestitaju, hvale reoštilj kako je najbolji koji su jeli u zadnje vreme, nasmešiš se kad podigneš glavu prema njima i vratiš pogled na preostalih par komada koji su ostali da se ispeku... Već si i dehidriro, pored umora od prethodnih dana, šetnji po kamenitim upeklim rovovima, ovo te je dokrajčilo fizički, ispijaš još jednu konzervu hladne soda vode, ali ne pomaže, telo je klonulo, samo je plamičak duha tu još malo prisutan i održava te na nogama, budnog i poluživog...
Odjednom, dolazi drugar koji je doveo plavušu, i kaže ti da mora da ode hitno nešto zbog posla, vidno uzbuđen, ne stižeš ni da ga pitaš šta se desilo, jedino što čuješ je da li ti možeš da vratiš Mimu kući pošto joj se svidela atmosfera i htela bi da ostane...Prvo se u sebi zamisliš koju Mumi, kreneš da ga pitaš, a onda se ona pojavi na vratim i shvatiš da priča o zanosnoj plavuši koja je došla sa njim...I ona dolazi da te zamoli za isto, kažeš da nema problema, zašto bi ga i bilo, on odlazi...Dok poslednji gosti odlaze, polako skidaš i poslednje parče mesa, oči su ti na 20% aktivne još uvek, i to jedva uspevaš da održiš, ali šta je tu je...Ulaziš u kuću, mokar, smrdljiv, kosa sva ulepljena od dima i vrele masti koja se puši na rešetki roštilja...Onako pospan ugladaš nju, samo je ona još uvek tu, nešto se igra telefonom, podiže glavu i ugleda te, nasmeje se, zove te da sedneš kod nje... Krećeš da se uvijaš, neprijatno ti je, onako smrdljiv i znojav i da joj priđeš samo, stojiš, ne odgovaraš...Ustaje, hvata te za ruku i povlači na sofu...Kao nećkaš se, izvinjavaš se za neprijatan miris, nasmeje se i kaže da nije ni primetila, uz smešak... Gleda te dok pričate, oči joj se cakle na slabom svetlu od lampe koja gori tamo u ćošku sobe... Samo se smeškaš, puštaš je da priča, ni ne slušaš je, s vremena na vreme pohvataš po koju reč, onako isprekidano ih semluješ, ali su praznine izmedju prijema i kognitivnog dela toliko velike da nemaš pojma o čemu priča, da li su to neke standardne ženske gluposti, muke koje ih muče, zavisti, kukanje na predebelost i šta ti ja znam šta još...Glava ti pada, kreće prema njoj, prema njenom ramenu, vidiš kako te hvata obem rukama za obraze, gleda te sa smeškom, shvata i da si klonuo od noćašnjeg rada, stavlja svoju ruku oko tvog ramena i spušta tvoju glavu na njeno naslanjajući njenu lgavu...Tela vam se približuju, ležiš tako, na njoj, u glavi ti prolaze raznorazne misli, iako si umoran, mozak i dalje stvara sliku vas dvoje u akrobatskim pozama, to te malo pokreće, prebacuješ svoju drugu rukupreko njenih grudi, ne buni , zagrli i ona tebe, glava ti polako pada na njene grudi, nisu nesto velike, ali ti ni ne smeta to... Vršnjak se probudio, iako je telo polumrtvo, on polako kreće, podiže se ko zastava spreman i oran za akciju...Spuštaš ruku niže na njena bedra, pa polako niže na nogu, polako dodiruješ, i ona kreće polako da spušta svoju niz tvoje telo, dolazi i do podignute zastave, polako opipava, sokovi kreću u tebi, krećete snažnije i brže sa međusobnim dodirima, ustajete sa sofe, hvatanje se intenzivira, počinješ da zadižeš minjak, ona spušta tvoj šorc, hvata se za vršnjaka dok joj ti ljubiš vrat i hvataš je za guzove i onda...
U svoj toj euforiji dolazi do nečeg, nečeg što u životu nisi pomišljao, nisi očekivao, nisi želeo da se desi...Bam, ko grom iz vedra neba, vršnjak odlazi u večna lovišta, zastava se spušta, bitka je završena i pre nego što je počela... Ona se odaljuje od tebe, drži u ruci ono što je ostalo, diže glavu i pogleda te, sa nekim prekornim pogledom, taj pogled te ustvari najviše pokopa, nije ništa rekla, osmeh je nestao, gleda u tebe i polako ga pušta, ti si totalno pogubljen, gledaš, ne možeš da veruješ, zar na takvu ribu, eeeeej breee...
Ne čuješ, ne vidiš, gledaš je sa poluotvorenim ustima, zanemeo, ne znaš šta da kažeš...Posle par trenutaka, tu monotonu sablastnu tišinu razbja njen glas, njene reči od kojih si uspeo da razaznaš samo: „Vodi me kući“...Nije ti se više javila, nisi je video, sve je nestalo osim gorke uspomene, uspomene na neslavnu bitku i još neslavniji kraj...Nosićeš to u sebi do kraja života, nikad nećeš zaboraviti taj trenutak, taj trenutak od svitanja do sumraka...
