Obično se u detinjstvu javlja osećaj odbačenosti, naročito ako ste bili nespretni, nezgrapni, jednom rečju čudni. Nije to obavezan uslov, nekad se jednostavno poklopi da završiš kao trinaesto prase, kome ni u jednom društvu nema mesta. Vremenom taj osećaj postane uslovni refleks, jedan nebitan događaj ga dozove u sećanje.
Skupite se na igralištu, delite se na ekipe biranjem, i dok drugi bivaju izabrani, ti ostaješ poslednji. Ako vas je neparan broj, provedeš utakmicu iza gola gledajući druge kako igraju. U ruci ti se javlja čudan bol koji ne možeš da objasniš, prožima te od ramena do vrhova prstiju.
Igra žmurki, na tebe je red da žmuriš. Izbrojiš do 100, i kreneš. Čudno ti je što ne možeš nikog da nađeš, zavaravaš se kako su se mnogo dobro sakrili. Tražiš ih dok se ne smrkne, kada se pojavljuju ko zna odakle i kažu da se više ne igraju, samo su tebe zaboravili da obaveste. Dok ideš kući, ponovo ti se javlja bol u ruci, ovog puta ti i oči zasuze.
Naravno kako godine prolaze potiskuješ ova sećanja duboko u podsvest, niko ne voli da se seća ružnih stvari. Sve dok jednom, na fakultetu recimo, ne dođeš na predavanje i vidiš da je već počelo i da su svi već tu. Pitaš nekoga o čemu se radi, on ti kaže da je predavanje pomereno sat ranije, zaboravili su da ti jave. Iznebuha ti se javi misteriozni bol u ruci, i ko najvećem idiotu ti zasuze oči. Ni sam ne znaš zašto, osećaš se odbačenim.
Sjajna defka, prijatelju... i dobro je da je u primeru neobaveštavanje da je predavanje pomereno, pretpostavka je da niko ne treba da te obaveštava, da si sam morao to da znaš, ali osećaj odbačenosti... taj je uvek iracionalan, i proizvod sopstvenog mozga, makar počivao na realnim događajima.
+++
Svako ima makar jednu osobinu koja je povod odbacivanja. Što smo mlađi tehnike odbacivanja su očiglednije i bolnije. Kasnije postane predvidivo i ponekad se ispostavi da je to bolja varijanta od prihvatanja.
Defka je sročena majstorski/omiljatorski.
pa da maloletna, to sam i ja mislio, ali on se potmulo vrati kad mu se ne nadaš...
prase, to je to, zapravo i nema razloga, ali osećaj je tu, nezvan i nepotreban...
eto majav, u detinjstvu je koren svih kasnijih strahova... naravno, navikneš se vremenom, ali ostane zakopano i rovari napolje, sve dok se najedanput ne vrati u sećanje...
"...u detinjstvu je koren svih kasnijih strahova... naravno, navikneš se vremenom, ali ostane zakopano i rovari napolje, sve dok se najedanput ne vrati u sećanje..."
A vraća se...UVEK!
odlična def. primer za primer...
Ja mislim da je odlican primer za predavanja, ona se najcesce odloze ili otkazu tako sto profesor obavesti dva-tri coveka i zaduzi ih da obaveste ostale, i onda se neko sigurno zaboravi, ja sam jednom imao taj zadatak izludeo sam dok sam sve obavestio, i verovatno sam nekog i zaboravio....
Redje se odlazu tako sto kaze profesor na predavanjima ili tako to, pa tu ispadnu oni koji nisu bili, pod uslovom da nisu dovoljno dobri ni sa kim ko je bio, pa se niko ne seti da im kaze....
Drago mi je što je ova definicija kandidat za najbolju danas i dodao sam je u omiljene. Priznajem, i ja sam imao slične probleme dok sam išao u školu, jer sam važio za odeljenskog štrebera koji je često bio navođen za primer drugoj deci i koji je pritom bio prilično sitan, mršav, povučen i nije voleo stvari koje su volela druga deca. Ipak svestan razloga zbog kojih su me mrzeli, izbegavao sam da plačem već sam se trudio da svakog dana radim na sebi i da u međuvremenu svima teram inat. Inače, pišem i autobiografiju u kojoj se najviše i bavim problematikom o kojoj se govori u ovoj definiciji - a to su odbačenost u detinjstvu, večita borba protiv nepravde i netolerancije, (ne)uklapanje u različite sredine, ali i sprečavanje da nas sećanje na te probleme sjebe kao odrasle osobe.
Odlična, +
Odvratan osećaj, tako mi je drago što sam ga se sada rešila, nadam se zauvek. Inače sam se uvek tako osećala, dok me sada prilično zabole.