To u osnovi nije rđavo gledište ako se posmatra sa prave strane horizonta. Naravno, čovek baš u tom pogledu ne sme da ima previše poverenja jer će shvatiti da se plafon odjednom počinje obrušavati po njemu, izazivajući nevjericu. Vidite, u tome je protivrečnost. Uglavnom su razlozi za to nebitni, ali kad se svi sakupe, počnu da destabilišu čitavo tvoje postojanje. A pak naprotiv, oni ni kod kog slučaja nisu tako potrebni kao kod ovog.
U principu nema šta mnogo da se kapira, prosim opuštanjem mozga ti se samo kazuje. Problem je što smo se svi dosta navikli na klišee.
Ova definicija mnogo govori o zivotnim peripetijama posmatranim odozdo, ispod plafona. Iako mislim da komsija iznad nije u boljem polozaju od onog ispod, on ipak ima bolji pogled na ono sto se tebi desava.
Sviđa mi se smisao u naizgled besmislenom tekstu. I uopšte mi se sviđa ovaj stil. :)
I da, slažem se, treba posmatrati stvari sa drugih strana, svi samo gledamo se jedne i u glavi imamo samo dve strane, ai ima ih više, samo ih treba naći.
Ma ima ljudi koliko hoćeš koji bi napisali nešto ovako naizgled besmisleno, ali se ustručavaju. A ko je skontao - skontao.
Da. Meni je najzanimljivije to sto moze da te destabilizuje. Upravo u kontaktu, cak i najmanjem i skoro neprimetnom, sa takvim stvarima ljudi najcesce pobegnu u sebe. Plase se da sruse plafon. Ne slazem se samo da treba vise razloga da se destabiliju licnost. Nekima je dovoljan i jedan. Svejedno, to sto moze da te destabilizuje ne bi trebalo da te plasi. Na kraju, svi ti razlozi postoje da upotpune neciju licnost. Ne moze se razmisljati o necemu a onda ga potiskivati. Moras iskazati ono sto ti cesto prolazi kroz glavu i sto te opterecuje. Bolje je da ga razvijas sa svih strana nego da mu dozvolis sam da se razvija u jednom pravcu. Kada o necemu popricas sa ljudima u okolini, drugacije misli ce ti se javljati i kad si sama. Misli ogranicene uticajem ljudi iz tvoje okoline, ljudi kojima verujes.
Saglasna sam sa tobom u pogledu da jedan razlog može da destabilizuje ličnost i da to može da je povuče u sebe. A opet, i strah je u nekom vidu dobar, poželjan, čak i zdrav. Strah od rušenja plafona te čuva od istog i veći su izgledi da nećeš završiti sa malterom na glavi ako se paziš mogućeg nemilog događaja.
Ponekad je najbolje neke misli čuvati u sebi. Znati nešto o drugom je znati ono što ne treba, lakše je kada se bazazlene stvari iznose pod nebo.
Ali zar ne misliš, da će se taj isti plafon obrušiti na tebe ako te iste stvari budeš previše držala u sebi? Lako je bezazlene stvari iznositi pod nebo. Treba imati hrabrosti iznjeti one teže. Ipak ako ne nađeš neku ravnotežu u svemu tome strah neće ni u kom slučaju biti poželjan, nego nešto zadnje što ćeš željeti da ti se dogodi.
Nisam rekao da treba biti neustrasiv. Zato je veoma vazno razvijati i strahove. Pitanje je u kom pravcu. Ja mislim da ih treba razvijati u pravcu sopstvene destrukcije, u pravcu destrukcije tog straha. Nije tesko prepoznati strah, reakcije tela na taj osecaj.
Nikad ne mozemo pricati samo o jednom osecanju. Sva osecanja uticu jedno na drugo. Ako na strah reagujes burno ili se ukocis ili nesto trece, probaj da zamisljas sebe u situacijama koje ti prijaju, koje izazivaju druga osecanja u odnosu na ono sto te muci. U svojim mislima mozes da se ponasas kako hoces, tako da reakcije na strah mozes preslikati na bilo koje drugo osecanje. Da li bi se posle nekog vremena isto ponasala u prisustvu straha ili bi razumnije razmisljala? Ne postoji stvar od koje se svi ljudi plase.
Ali ja baš mislim da se plafon ne ruši ukiliko ukočeno stojiš u sobi, nema šta da ga sruši. A opet, ni ne znaš da li će se plafon srušiti čak i ako skačeš. Kao šredingerova mačka. Ali nekako mi je realnije da su manje šanse da se sruši ukoliko te strah sprečava da se pomeraš.
Vrlo često ljudi nemaju oči za tvoje strahove iz prostog razloga što ne mogu da ih osete, već samo da naslute po sebi. Onaj koji gleda mene ispod nestabilnog plafona se naće plašiti za sebe, vać samo pomisliti kako mora da boli kad se malter obruši. Zašto onda iznositi unutrašnji strah pred ljude, čak ni najbliži ne mogu u potpunosti da te shvate, ma koliko govorili i mislili da mogu. To je jednostavno tako, a na nama je da odlučimo da li želimo da verujemo u to. U svemu tome najveću ulogu ima podsvest, nešto što ne možeš da kontrolišeš i nešto što čini 80% tebe.
Zamisli da tih 80% smanjis, recimo na 79%. Ili na 69%. Ili na 17%... Koliko bi tada bolje poznavala sebe i koliko bi tu prostora bilo za poznavanje drugih. Znaci i drugi bi lakse shvatali sta ti se desava.
Probaj da smanjiš i nećeš moći. Ako uspeš, onda si nadčovek. Podsvest je ta koja upravlja tobom iznutra, samo toga nisi svastan. Refleksi su podsvest. San je podsvest.
Tvoja "uputstva za život" neprimenljiva su na bilo kog drugog, a važi i obratno. Tako da, živite na svoj način i bavite se nekim eksperimentalnijim filozofiranjem. Npr. religija, moral, estetika... to su fine temice. A ako vam se ovo čini kao trabunjanje, ne obraćajte pažnju...
A šta fali ovom filozofiranju? Zar mora svaka rasprava da bude ograničena na iste teme i iste priče???
ti si stvarno zajebana... :D trebalo mi je dosta da skapiram