Oni igraju za pare

Омиљена флоскула ћалета/деде/прекаљеног зналца из комшилука кад нас чују како губимо живце и здравље око неке промашене стопостотне шансе/тројке за победу или испуштене меч лопте, те чашћавамо кривце још неизмишљеним псовкама. Она треба да нас поучи да, колико год нама сивих ћелија изумрло, колико год нам се сићушних бора наталожило на лицу и колико год невидљивих тикова зарадили, балвани о којима је реч ће у сваком случају мало да отплачу за камеру, а онда трк на сплав да се шлогирају Џеком, попуше тридесет цигара и зигују пичке које ти не можеш ни људски да одсањаш. Живот је неком мајка, а неком дуга болест.

Ма колико ти свезнајући сератори од матораца понекад знају да иритирају, око овога су дебело у праву. Јебему матер, неки пањ кога су прогурали разни контроверзни бизнисмени, а који не зна поштено да помножи два броја, ујутру отвори очи и заради колико неки поштен радник за годину дана. У неком праведном универзуму би тај исти циркао испред драгстора, освајао сеоске турнире и био легенда Графичара, а највеће достигнуће би му било да га Локи помене на СОС-у. Али, професионални спорт одавно више није игра.

Али, све џаба. Навијачи су по добровољном опредељењу мазохисти.