Омиљена флоскула ћалета/деде/прекаљеног зналца из комшилука кад нас чују како губимо живце и здравље око неке промашене стопостотне шансе/тројке за победу или испуштене меч лопте, те чашћавамо кривце још неизмишљеним псовкама. Она треба да нас поучи да, колико год нама сивих ћелија изумрло, колико год нам се сићушних бора наталожило на лицу и колико год невидљивих тикова зарадили, балвани о којима је реч ће у сваком случају мало да отплачу за камеру, а онда трк на сплав да се шлогирају Џеком, попуше тридесет цигара и зигују пичке које ти не можеш ни људски да одсањаш. Живот је неком мајка, а неком дуга болест.
Ма колико ти свезнајући сератори од матораца понекад знају да иритирају, око овога су дебело у праву. Јебему матер, неки пањ кога су прогурали разни контроверзни бизнисмени, а који не зна поштено да помножи два броја, ујутру отвори очи и заради колико неки поштен радник за годину дана. У неком праведном универзуму би тај исти циркао испред драгстора, освајао сеоске турнире и био легенда Графичара, а највеће достигнуће би му било да га Локи помене на СОС-у. Али, професионални спорт одавно више није игра.
Али, све џаба. Навијачи су по добровољном опредељењу мазохисти.
- Јој, како промаши толики гол од 7 метара, ћеркицу ти ћопаву посред чунка!Јој, 20 хиљада ми из џепа узе, меру ти за сандук узимали!
- Шта ти је, бре, будало, они за паре играју, шта се ждереш? Њему капље и овако и онако...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Ziva istina
Jeste, uvek tako kenjaju. Onda počinje priča kako su nekada igrali vrhunski fudbaleri, a sada kurac.
+