Pod neljudskim okolnostima, suvom vazduhu, krajnje zagušljiva temperatura je ogromna da graške znoja izbijaju neprekino, kod nekih čak lije kao nezdravo. Bojno polje je u plamenu. Miris upaljenih boraca kroz bes izaziva škripanje zuba i potajne ili otvorene psovke koje zapljuskuju razjarenu masu; mačevi škripe po nadraženoj koži koja prima sve moguće mirise dok se masa davi u mošusu upaljenih Sabinjanki i znoju koji probija kroz nosne duplje i dodaje naboj nervoze i nestrpljenja izazivajući nesvestice i strah za goli život. Vlažni prsti prljaju hartiju i razmazuju mastilo uništavajući rukopis, a ta mrtva slova moraju biti namirena na vreme i predata u prave ruke.
Čuju se prigušeni zvukovi truba u ušima ratnika koji su sa pesmom u sebi krenuli u ovaj boj, oni su tiši, ali nekada oportunistički, beskrupulozno pokušavaju da završe svoj zadatak. Neki cigani se guraju oko redova ''mrtvih'' pokušavajući da izmame nešto vredno i odnesu, sve je napeto, jer je dug red umorenih do Godoa koji je sa druge strane zida...
Onda se trgnem u momentu i vidim da sam stigao ispred Godoa, dočekao sam, brkata šalteruša viče da nešto nije dobro popunjeno dok joj je na ovoj jari košulja zalepljena na veći deo torzoa... umorni radnici, šminkeri, razni tipovi žena, masa sa slušalicama u ušima gestikulišu rukama da se proces ubrza, češu se od nestrpljenja, pljuju po podu; cigani se vrte okolo i prose, taj miris je morbidan i konačno je svemu kraj. Provlačim se kroz rastrojenu masu i izlazim na svežinu, međutim, shvatam da treba da čekam autobus u kome je situacija ista.
Pošta, elektrodistribucija, šalteri raznih vrsta, studentske službe, administracije, uvek ista, teška borba smrtnika, smrtnika i službenika.
