Sve što se smatra za ozbiljno je bleda slika koliko je ozbiljno kad se rode deca.

Raščisti se ta gužva i prve frke brzo prođu (piškenje u nošu, nicanje zubića, nespavanje, je l' prohodalo, drž' u obdanište...) i ma koliko se otegnu roditeljima koji ih proživljavaju - ipak brzo prođu, bez posledica. Tada svi trube i egzaltirano raspredaju o čarima roditeljstva.

Dete polazi u školu...ni to nije ništa posebno, ali sve vreme se stiču uslovi za komplikovanje života :
-nema posla
-ima posla, ali se hoće karijera
-ima se posao, karijera je prigodna, al' nema se para za stan
-živci se polako tanje, eto sad i roditelji stasavaju pa se razboljevaju
-taman posla, ali dešava se da se pojavi zla krv u vezi nasleđa, roditeljske zaostavštine

Dete polazi u srednju školu....to je već posebno : koju, kakvu, šta će posle?!
Uslovi za komplikacije u životu su skoro idealni :
-sve što je naginjalo bolesti je zaleglo u krevet (mislim na stare članove familije o kojima valja brinuti)
-stižu nova pravila na poslu (usavršavaj se, čuvaj leđa...)
-vreme je da konačno kupite svoj prvi auto (ili da ga promenite ako ga već imate)
-dovoljna je jedna reč : krediti

To sporije prolazi i ostavlja posledice koje se u ovom trenutku smatraju neznatnim.
Nastavak sledi. Čim ga proživim ili osmotrim u okolini.

Svaki korak, svaka situacija koja se nameće kao prepreka zahteva sve veći angažman. To se ne oseća, to ne boli, ne remeti san - to se radi u hodu i smatra za potpuno normalan tok života.
Da, samo se u jednom trenutku osvestite : ozbiljnost, to je osnova na kojoj sve počiva. Prethodni pristipi (lako ćemo, iskrnuće nešto, neće to na mene) su davno zaboravljeni jer su bezvredni.