Sve što se smatra za ozbiljno je bleda slika koliko je ozbiljno kad se rode deca.
Raščisti se ta gužva i prve frke brzo prođu (piškenje u nošu, nicanje zubića, nespavanje, je l' prohodalo, drž' u obdanište...) i ma koliko se otegnu roditeljima koji ih proživljavaju - ipak brzo prođu, bez posledica. Tada svi trube i egzaltirano raspredaju o čarima roditeljstva.
Dete polazi u školu...ni to nije ništa posebno, ali sve vreme se stiču uslovi za komplikovanje života :
-nema posla
-ima posla, ali se hoće karijera
-ima se posao, karijera je prigodna, al' nema se para za stan
-živci se polako tanje, eto sad i roditelji stasavaju pa se razboljevaju
-taman posla, ali dešava se da se pojavi zla krv u vezi nasleđa, roditeljske zaostavštine
Dete polazi u srednju školu....to je već posebno : koju, kakvu, šta će posle?!
Uslovi za komplikacije u životu su skoro idealni :
-sve što je naginjalo bolesti je zaleglo u krevet (mislim na stare članove familije o kojima valja brinuti)
-stižu nova pravila na poslu (usavršavaj se, čuvaj leđa...)
-vreme je da konačno kupite svoj prvi auto (ili da ga promenite ako ga već imate)
-dovoljna je jedna reč : krediti
To sporije prolazi i ostavlja posledice koje se u ovom trenutku smatraju neznatnim.
Nastavak sledi. Čim ga proživim ili osmotrim u okolini.
Svaki korak, svaka situacija koja se nameće kao prepreka zahteva sve veći angažman. To se ne oseća, to ne boli, ne remeti san - to se radi u hodu i smatra za potpuno normalan tok života.
Da, samo se u jednom trenutku osvestite : ozbiljnost, to je osnova na kojoj sve počiva. Prethodni pristipi (lako ćemo, iskrnuće nešto, neće to na mene) su davno zaboravljeni jer su bezvredni.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
dao sam plus...svidja mi se kako si napisala...ali se ne slazem...ja sam uz klince jos vise podetinjao...i super nam je, snalazimo se..i uglavnom se cuje smeh...
Dao sam plus na početku, pa se posle smorio i pokajao kad sam nastavio da čitam... Ali nema veze, možda je ipak vredno plusa, koliko god bilo dosadno.
Nisam ni rekla da nema smeha.
Samo se pristup životu promenio. Malo sam ga utupila, ali je moja ideja da nijedno od ranije primenjivanih pravila "ne radi" u nekim kasnijim godinama.
Taman posla da nema smeha. Ima ga. Taman koliko treba.
Znači čovek se uozbilji ne što hoće, već što mora. :)
Mora. A ako to odloži za kasnije, obavezno dobije neku dijagnozu (F).