Kuhinja u kojoj u isto vreme i svekrva i žena prave ručak.
Emisija koja dokazuje da u Srbiji ne postoji sanitarna inspekcija i da je rizicnije jesti u vecini restorana nego na vecini deponija.
Neželjeni efekat koji se javlja kao posledica pada koncentarcije, kada ringla električnog šporeta nekim slučajem ostane uključena.
Ukoliko se ovo desi pre izlaska iz stana, situacija neretko eskalira u pakleni stan.
Desetak žena koje se ne podnose u istoj sobi.
Prva dobra kulinarska emisija od kako je Stevo Karapandza zapalio preko grane.
Izraz koji upotrebljavamo kako bi opisali nečije loše kuvanje.
-U brate, kakav je krompir Džonijeva baba spremila, jedva sam preživeo.
-Znam brate to je baba Ljubicina paklena kuhinja.
-Da. Ni Saša Mišić joj ne bi mogao pomoći.
Blago domaće televizije čije bi kasete trebalo čuvati u katakombama u Egiptu, pribaviti autorska prava iz najstrože kategorije koja postoji i još bi trebalo serijal proglasiti kulturnom baštinom Srbije a po jedan primerak kompletne emisije trebao bi da se čuva u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i arhivi Rts-a. Traktat groteske, neshvatljiva, komična, edukativna, emisija na koju bi svaki gradjanin Srbije zaista trebao da bude ponosan.
Ugostiteljski objekat "Roda", porodična firma sa problemima u menadžmentu, sastav: Dragan Vučićević, odevna kombinacija džemper, štofane teget pantalone i pripadajuće cipele, vlasnik lokala; zatim dve brkate kuvarice, pijani kelner, gazdarica-šankerica i ćerka konobarica po potrebi.
Voditelj emisije kreće sa upoznavanjem vlasnika, srdačno rukovanje nije uticalo na oštricu Saše Mišića koji je bez ustručavanja predočio gazdi sloj novina ispod nogara jednog od stolova. Mahovinu na slaniku i korišćenu pikslu ostavlja za kasnije, da bi ostvario prisniji kontakt za publikom, jer on šapuće i svi moramo da se približimo. Cilj je da se u tajnosti izvrnu sve grozote ove udžerice ispred objektiva Prve TV a iza gazdinih leđa. Zatim sledi ispit za konobara. To je najlakše jer ako je konobar loš onda je on glavni šraf i onda se treba zameniti i onda je Sale već napravio jedan veliki i siguran korak za restoran Dva Em u Lisičjem potoku. Onda malo uđe u kuhinju da se posere po kuvarima malo prelazi prstom po najzabačenijim delovima gle crno pa pokazuje, zatim se sapliće o nepostojeće kablove, da bi na kraju ako slučajno nešto padne sa neke police stavio limeni šlem na glavu kako bi šaljivo interpretirao opasnost do koje dolazi kada je radni prostor neuredan.
...Saziv osoblja: kuvarica se bekelji dok je Saša ne opomene, gazda 'vata muve a gazdarica nepomično stoji kao da čeka smrtnu presudu, sa najteatralnijim izrazom lica koji ste videli.
Gazda vi ste krivi za sve, šta ćemo sad?
Odsutan pogled polako prelazi u zabrinutost jer gazda ne može tačno da se seti šta ga je saša pitao dada slane palačinke ovaj...šta ste me pitali, ono prvo šta ste pitali?
Prasak u smeh, gazdarica se isprdela kako nije u životu, ćerka propada u zemlju, sve će to moći da se emituje već za 2 meseca i svaka šuša će moći da vidi kakvi su to snobovi od roditelja. Osoblje rezervisano, nazire se osmeh, ali bez ismevanja, jer gazda već sutra kada se ugase kamere može da im nalupa šamare i skreše platu. Kad je gazdarica zatvorila ventil za zadovoljstvo, gazda stavio uzde da se iskontroliše, popio bensedin i sa najvećim naporom upregnuo sve moždane vijuge koje su mu preostale i uopšte kada se cela atmosfera stabilizovala mudri Saša je ponovo otpočeo za predavanjem. Na kraju sastanka ovi svi kao dižu stisnute ruke kao u teletabisima to matori ovo čekam. Sutradan sve isto, Sale se osvrće na jedan tipičan dadaistički način problemima restorana jer njemu je više dosta, na početku je bio pokretač ali sada želi da stvar sama ide. Nalepnice sa logom preduzeća se lepe na ulazu, postavlja se mali reklamni bilbord, mikrofon se penje na dva i po metra do govornog aparata majstora koji upravo završava i nije mu do zajebancije, škale su starije i nisu baš sigurne ali ajde kad već dajete pljeskavicu i fantu mislim da je ovo trebalo i ranije da se napravi odličan posao prava stvar sve je dobro idemo srbijo na noge duh radničke klase nije izgledao veselije u istoriji prokleto želim da napravim tu jebenu reklamu sa imenom restorana! Pred veče gazda lokala je podelio flajere po trgovačkoj školi i hrpa studenata i školaraca bez dinara u džepu pohrliće da pojede sve što nesrećni kuvar bude uspeo da napravi. Sledeća scena veseli studenti u kadru, na pitanja se odgovara sa potpunim izostankom teatralnosti i iskreno, svi su oduševljeni kvalitetom usluge i sigurno će u budućnosti još nebrojano puta navratiti ovde. Na kraju cele pustolovine, kao simbol trijumfa, Sale izabere najvrednijeg člana preduzeća da mu okači kecelju oko vrata. Ako je u pitanju zadrigla brkata kuvarica samo se uhvati za krajeve i rastegne kao dres na promociji novog fudbalera.
