Lešina nekadašnjeg mora, na kom tradicionalno letuju vojvodjanski seljaci i sirotinja. Nepregledne parcele pod kukuruzom, žitom, suncokretom, ječmom...Posmatrane sa tavana ili krova kuće, gde si se popeo jutros u šest da presložiš crep dok ne upekne, ili tornja crkve, vatrogasnog doma, ili višnje na koju si se uzvendrao da je obereš. Podigne se sunce, žeravica očisti nebo od oblaka, a ono dole počiva i miruje, il se katkad njiše i talasa pod mlakom plimom nečega što nije vetar. U suva leta, kad požuti i kad nema ni kapi kiše, deluje glatko i nepomično poput kakve jezive pučine koja proždire i pogled i dušu i čitavo biće. U podrum po flašu rakije, pa dole niz prašnjavi put do zlatne obale, uroniš u njega, i slušaš liske propalog kukuruza gde se taru jedna o drugu i šušte poput hartije. I šta možeš.
- Ode Milovan.
- Ode čovek.
- Viš ti šta je ovo. Sedamdes jutara stavio pod kuruz, a oboje mu dece na fakultetu.
- Šta ćeš. Protiv vremena i Boga se ne može. Aj uzdravlje.
- Uzdravlje. Šta je tebi sa ječmom?
- Jebo ječam. Uzdravlje.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.