Lešina nekadašnjeg mora, na kom tradicionalno letuju vojvodjanski seljaci i sirotinja. Nepregledne parcele pod kukuruzom, žitom, suncokretom, ječmom...Posmatrane sa tavana ili krova kuće, gde si se popeo jutros u šest da presložiš crep dok ne upekne, ili tornja crkve, vatrogasnog doma, ili višnje na koju si se uzvendrao da je obereš. Podigne se sunce, žeravica očisti nebo od oblaka, a ono dole počiva i miruje, il se katkad njiše i talasa pod mlakom plimom nečega što nije vetar. U suva leta, kad požuti i kad nema ni kapi kiše, deluje glatko i nepomično poput kakve jezive pučine koja proždire i pogled i dušu i čitavo biće. U podrum po flašu rakije, pa dole niz prašnjavi put do zlatne obale, uroniš u njega, i slušaš liske propalog kukuruza gde se taru jedna o drugu i šušte poput hartije. I šta možeš.
- Ode Milovan.
- Ode čovek.
- Viš ti šta je ovo. Sedamdes jutara stavio pod kuruz, a oboje mu dece na fakultetu.
- Šta ćeš. Protiv vremena i Boga se ne može. Aj uzdravlje.
- Uzdravlje. Šta je tebi sa ječmom?
- Jebo ječam. Uzdravlje.
