Za trpezu seli smo
i počeli s ždranjem,
bar za Božić htedosmo
jesti s pokajanjem.
I jeli smo bili tako
u mislima sa saznanjem
da u Hrista mi verujemo
sad sa pokajanjem.
Iz flaša smo vino pili
al' nam savest beše čista.
Mi smo vrlo srećni bili
što ločemo u čast Hrista.
Nestajali u tišini (ne obavezno ovim redom):
supa, prase, torta, belo,
ćurka, sarma, jagnje celo...
Česnica, najposle. S medom.
Naposletku nesta' hrane
al' mi produžismo istom merom;
jer koliko mož' da stane
ako čovek jede s verom?
Smazasmo i sve tanjire,
escajg, svećnjak...sve sa stola.
Iz ždrela nam čaše vire,
sat, nakit i ključ od kola.
...
Nismo mogli posle kući
(nismo bili u tom stanju).
U mukama sad umirući...
al' u pokajanju.
Kad večeraš u kafani, a žena ti spremala večeru celo veče.
Epilog skoro svakog sastanka na slepo.
Večera pre nego što se tvoji vrate sa roditeljskog.
Kada si maler i devojka hoće da te nekako otkači na fin način, uz to je i malo grize savest, pa ti spremi večeru a potom te šutne. Ili otruje, jebiga, ima svakakvih, šta ćeš...
Kada si ipak srećnik i devojka hoće da te nekako otkači na fin način, uz to je i malo grize savest, pa ti spremi večeru a potom te šutne. U ovom slučaju neki imaju po nekoliko ovakvih trenutaka, od kojih je samo lutrija koji će biti i stvarno poslednji.
Ona: Dragi, spremila sam ti prelepu večericu!
On: Uuu, lepo, lepo...otkud to? Je l' to onu moju što volim, možda ?
Ona: Naravno da jeste, a plus imam iznenađenje posle večere za tebe...
On: O, bre, pa nisi trebala da se mučiš.
Ona: Ma, ne brini, biće to najbolja posledj...ovaj, večera za tebe...
