Другари се свађају ко те је од њих гурнуо, кева паничи, у фрци не може да се сети броја хитне помоћи, а ти повраћаш све од синоћне вечере до оних крушака што си малопре украо. Врти ти се у глави док се сви врте око тебе и појма немају шта да ти раде.
Кад те најзад одведу у болницу, тамо те дочека сестра која пичкара по свима редом и још се дере на тебе јер су те довели пред сам крај смене. Оно што си је после исповраћао доживљаваш као освету.
Сместе те у инвалидска колица па те возају по болници. Како она сестра ''вози'' дође ти да је питаш да л' има појас да се вежеш да не излетиш на некој кривини. Кад те одведу код доктора да ти провере рефлексе вриштиш као да те кољу кад те онај удара чекићем (то бре није чекић, него мацола!), одведу те у салу да те испитују – кад видиш крв исповраћаш све живо од инструмената, а кад ти принесу иглу онесвестиш се од страха.
Кад се пробудиш, покушавају да установе да ли свестан свега, па те питају неке податке из живота и то баш (ко на курац) распоред часова за данашњи дан, а и онако га не знаш, па помисле да си изгубио памћење. Кљукају те неким таблетама, али не могу они да ти убаце у уста колико ти можеш да испљунеш (па се доктори после два сата умивају).
Након што уједеш доктора за прст, а сестри ''случајно'' убациш топломер у деколте, установе да ти није ништа па те пошаљу кући, а ти срећен јер си и ти њима мало протресао мозак. И плус гратис добијеш слику своје лобање. Дођеш кући а кева на врата стави натпис ''Не улази! Пас уједа повраћа по вама!''

Ono sto sledi nakon što zaspiš u busu glavom naslonjenom na prozor. Direktno je povezana sa stanjem balkanskih puteva i šklopocijama u kojima se voziš.