Drugari se svađaju ko te je od njih gurnuo, keva paniči, u frci ne može da se seti broja hitne pomoći, a ti povraćaš sve od sinoćne večere do onih krušaka što si malopre ukrao. Vrti ti se u glavi dok se svi vrte oko tebe i pojma nemaju šta da ti rade.
Kad te najzad odvedu u bolnicu, tamo te dočeka sestra koja pičkara po svima redom i još se dere na tebe jer su te doveli pred sam kraj smene. Ono što si je posle ispovraćao doživljavaš kao osvetu.
Smeste te u invalidska kolica pa te vozaju po bolnici. Kako ona sestra ''vozi'' dođe ti da je pitaš da l' ima pojas da se vežeš da ne izletiš na nekoj krivini. Kad te odvedu kod doktora da ti provere reflekse vrištiš kao da te kolju kad te onaj udara čekićem (to bre nije čekić, nego macola!), odvedu te u salu da te ispituju – kad vidiš krv ispovraćaš sve živo od instrumenata, a kad ti prinesu iglu onesvestiš se od straha.
Kad se probudiš, pokušavaju da ustanove da li svestan svega, pa te pitaju neke podatke iz života i to baš (ko na kurac) raspored časova za današnji dan, a i onako ga ne znaš, pa pomisle da si izgubio pamćenje. Kljukaju te nekim tabletama, ali ne mogu oni da ti ubace u usta koliko ti možeš da ispljuneš (pa se doktori posle dva sata umivaju).
Nakon što ujedeš doktora za prst, a sestri ''slučajno'' ubaciš toplomer u dekolte, ustanove da ti nije ništa pa te pošalju kući, a ti srećen jer si i ti njima malo protresao mozak. I plus gratis dobiješ sliku svoje lobanje. Dođeš kući a keva na vrata stavi natpis ''Ne ulazi! Pas ujeda povraća po vama!''
Ono sto sledi nakon što zaspiš u busu glavom naslonjenom na prozor. Direktno je povezana sa stanjem balkanskih puteva i šklopocijama u kojima se voziš.
Vozač, aj obiđi koju rupu čisto da vidimo osećaj, dobismo potres mozga.
