Poslednji vapaj zene koja zarko zeli da bude primecena
U drustvu od desetak ljudi, u kome vec svako prica svoju pricu, uveren da je glavni akter dogadjaja, i nikome ne pada na pamet niti da slusa druge niti da njega niko drugi ne slusa, ona pocinje da place, jer je zivot nikada nije mazio, na svakom koraku ocekivale su je teske drame, voljeni joj poklonio samo ruzu, a to je takav klise, jednom recju- svet peopada.
Ona place tako elegantno, suzice se sve trude da ne prestignu jedna drugu, uvezbanim pokretom dva prsta pomera kosu sa cela i brise jednu od suzica, doliva dalje kap po kap u casu, kao da joj je malo. Velicanstvena scena! Ja, razaloscena hladnokrvnoscu muskog sveta na ovaj divan prizor, morah da primetim:
"Jaoj, duso, kako ti lepo places! Sve suzica po suzicu! Mora da si vezbala! Bravo! Pogledajte kako divan prizor! Ja bre kad placem, rovem ko mecka, to ic nije za gledanje! Ajmo aplauz!"
Pitanje koje se nameće u vezi sa ovim fenomenom (kao i sličnim fenomenima, koji su uglavnom produkt "pop" industrije ružičaste televizije) je: Ko kupuju to sranje?! Ne ulazim u muzički ukus fanova Tržanove, Bekvalčeve i njima sličnih, samo se pitam zašto bi neko izdvojio svoj novac za patetično-ljigave pesmice, kad sve to lepo i kulturno može da skine sa neta i da uživa u žalopojkama koliko mu duša traži. Sa druge strane, sasvim je naučno objašnjivo zašto pomenute estradne umetnice uopšte imaju potrebu da izadaju albume (iako, od njih nemaju neku veliku ekonomsku korist, tj. tezga je tezga). Kada ti Jelena Bačić Alimpić ili Lea Kiš najavi novi "cd proekat" i činjenicu da se isti može naći na svim bolje snabdevenim pumpama, to ipak ima neku umetničku i kulturnu težinu. Dovoljnu čak i za nacionalnu penziju, jednog dana!
Takodje se može postaviti i pitanje ko kupi CD npr. Zorice Brunclik. Medjutim, ma kako taj potez zdravorazumskom čoveku izgledao besmislen, pa čak i izopačen, na njega se sa velikom naučnom preciznošću može dati odgovor. Kupci fizioloških nusprodukata naših najeminentnijih umetnika iz oblasti "turbofolka" su najčešće naši vredni gastarbajteri, koji se pri svakom povratku u svoju domovinu opreme sa pet-šes' ovakvih proizvoda, kako bi skratili vreme svog putešestvija.
Dakle, i dalje se traži odgovor na pomenuto pitanje. Jedan od mogućih odgovora je i taj da je sve to pitanje geške i velike zabune.
Mesto: najnovija mečka gazda Mileta iz Frankfurta, granični prelaz Horgoš.
Dok madjarski carinici drkaju naše poštene gastoše i švercere (kako bi im se osvetili za višedecenijsko kurčenje sa crvenim pasošem), a sve kako bi mogli naši carinici da malo zajebavaju Turke i Šiptare koji su takodje iz daleke Germanije krenuli put domovine, iz gazda Miletove mečke se čuje: Avlije, avlije pune behara....
Mile: Ženo, kad predjemo granicu obavezno stajemo na frišop da si kupimo nešto novo od ovih naših umetnika, nego mogu bre više ovu Zoricu da slušam... Već sedam sati mi nariče tu! I nemo' da se zajebeš k'o prošli put! I pazari ovim načim geacima po parfemče, reći ćemo da je iz Nemačku, ko ih jebe, ionako ne znaju da čitaju, jel tako?!
Sedam sati kasnije...
Gazda Mile: I jesi pazarila?! Aj turito to u plejer pa da krećemo!
"Kao nikotin, ti još tečeš mojim venaaammmaaa..."
Mile: Šta je ovo sunce ti jebem?! Jesam ja rekao nešto NAŠE BRE?!!
Naša svakodnevica. Nekada: cirkus za koji se ne mora platiti, danas dobija i novo značenje: cirkus za koji ne bi ni imao da platiš.
To je kad narod nema 'leba da jede, ali, pošto je seks, je l', najjeftinija zabava, ne smeta mu da pravi akrobacije, pa se omane vazda narodnih veselja pod izgovorom desilo mi se. To je kada na tom istom veselju ustane iz mrtvi' baba koja umire poslednjih pedeset godina i zaigra neko nemoguće kolo. Uhvati se u kolo ako smes, opasnije je od hodanja po žicama! To je kada ti u jednoj sobi rove ko mecka beba, a u drugoj isto tako zavija baba. To je kad se pravi biznis od prodavanja konzervi na pijaci, to je kad žene puste brkove i brade, jer nema grejanja, a struju isekli! To je kad se svi k'o na trapezu razapinju da sastave kraj sa krajem, a u sredini sede u fićka i piju kafe s izdrkotinama. To je kad su svi u svojim mišjim rupama, tihi i mirni, a onda, sa nagomilanim besom, pod raznoraznim nikovima, dodju na internet da spasavaju svet. To je kad, zarad dobrobiti zemlje i njih samih, ljude moraš da strpaš u kavez.
Ne odlazi cirkus iz našeg malog grada, može samo grad da ode iz našeg malog cirkusa.
Ispunjenje sna svakog Balkanca.
5 godina : Za rođendan od ćaleta na poklon igračka, auto na navijanje - Mečka !
14 godina : Sine, znam da je teško ali moraš dobro učiti. Na kraju se ipak sve isplati. Prvo posao, ženidba, stan, kupiš sebi neku mečku ...
23 godina : (Fakultet, devojka ) Dragi, nešto sam razmišljala. Mi uskoro završavamo, ja sam već trudna, trebaće nam fina kućica na periferiji grada i naravno auto. Vidjela sam danas jedan i baš mi se sviđa . Mercedes, znaš...
28 godina : (Naravno ništa od posla i kuće na periferiji, samo dete, žena i to ponovo trudna)
-Dragane mislim da je krajnje vreme da kupimo novo auto. Pogotovo ako uzmemo u obzir da nas je uskoro četvero. Ona Fiesta je stvarno premala. Šta misliš da uzmemo neku Mečku, karavanku, stariju...
- Pa za ove pare možemo kupiti samo jednu starudiju bez prozora i vrata, a motor ne smijem ni da pogledam.
- Što se mene tiče, nek je i starudija al nek je Merdža... Pa da se jednom ko ljudi provozamo selom.
Običaj prisutan kada rodbina iz grada posle duže pauze svrati u "zavičaj", a uglavnom na selo ide jednom, dva puta godišnje. Rustična rodbina uvek ima neku vickastu, ne baš 100% dobronamernu opasku, ali to je već seoski običaj, i mi iz grada ga ponekad skapiramo tek za par dana. Na selu se, čak i komšije preko plota, na taj način, svakodnevno čašćavaju.
Ako niste dugo svraćali:"Dugo vas nije bilo, 'el ste nas se uželeli?"
Ako ste skoro svraćali:"Al' ste se navadili!"
Ako ste se ugojili:"Al' ste mi se lepo popravili!"
Ako ste smršali:"El' to neka beda udarila, 'el ste ogladneli od put'?"
Ako ste dobili dete, a nema istu boju kose/očiju kao vi:"Koji ti komšija ima tak'e/'u kosu/oči?"
Ako niste dobili dete:"Jel' sve u redu sa tobom, da nisi zanemoćao tam' dole?"
Ako ste kupili nov auto:"Al' ste se obnovili, men' moja mečka još služi!"
Ako dolazite posle odmora i pocrneli ste:"Kako ste lepu boju dobili, ko' Rumuni!"
Ako dolazite pre odmora i niste pocrneli:"Al' imate aristokratsko bledilo, da niste zanemoćali?"
.
.
.
Ako baš ništa ne primete vredno podbadanja:"Što se niste ranije najavili, da vas lepše ugostimo, ovako imamo samo:"Čvarci, kavurmu, kobasice, suvo meso, sir, mleko, kajmak, jajca, pogaču, proju, kačamak, feferone, turšiju, kis'o kupus, sok od zove, sok od višnje, domaću, vino, pivo, domaću supu, rumšlajš, sarmu, pečeno prase i pečeno jagnje!" A možemo i par pilića da na'vatamo. Što mnogo, tako se gosti, u domaćinsku ste kuću došli, mnogo je samo kad te biju...".
Muzicko razdoblje ciji primerci i dan danas uspesno pune svoje bankovne racune,a tekstopisci kao da se utrkuju ko ce da napise besmisleniji tekst.Motivi pesama su raznovrsni :
1.mobilni telefon
Taj 'ladno snima
sve svoje ljubavne podvige
nemoj da se igras s tim
mecka mu je kradena
stigla je iz Baden-Badena
ma, ko to zna...
Pusti nek se snima
nek se hvali svima
samo mu je Nokia jos preostala
pusti nek se hvali, telefon mu mali
a ti hajde sa mnom, vec si pospana...
ili :
Plava Motorola i najskuplja nova kola
Gucci i Armani, puni ih ormari
ne zelim ja takvu da povedem na kafu
jednu finu hocu i danju i nocu.
2. prevozna sredstva:
Ne bi bilo lose da Cabrio Porsche
parkiras u moju garazu
full koza, klima i dva rubina
da mi se sa ocima slazu...
Koka-kola, Malboro, Suzuki,
Diskoteke, gitare, Buzuki,
To je zivot, to nije reklama,
Nikom nije lepse nego nama...
3.zenski donji ves
S kim si sinoć bio, da li ona zna
ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja
devojka za jedno veče, misli, briga me
al' kod tebe su jos uvek moje gaćice.
kao i :
Brushalter nocas steze kao malter
upija mi grudi, odmah cu ga sada skinuti
brushalter ne ide mi uz karakter
sakriva mi grudi lepe, cvrste
ne znam sta ce mi.
i naravno,kako ne pomenuti onaj od koga je sve pocelo :
Bezim iz grada, do daske gas
furam na more, tamo je spas
benzin u krvi uzburk'o se
nagazi jace, manijace
Vozac bez mane ne zna za strah
ulica duga, totalni mrak
stisni do daske, pretekni sve
nagazi jace, manijace
Dvesta na sat, u krivinu
dvesta na sat, obozavam tu brzinu
dvesta na sat, ko ce brze, ko ce bolje
dvesta na sat, ludujemo sve do zore.
...i tako dalje...Mislim da se ljudima smanjuje IQ posle citanja ovih tekstova.
Evo još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, koje zaslužuje podrobnu psiho-sociološko-istorijsko-psihijatrijsku analizu. A ko drugi će se time baviti (u izostanku The Prof-a), nego ja.
S obzirom da smo u poslednjih 100 godina poraze doživaljavali uglavnom za pregovaračkim stolovima (pri čemu su naši delegati uglavnom bili u mortus-pijanom agregatnom stanju), svaka druga nacija bi se zapitala da li joj nešto fali.
No, Srbi, kao što već negde rekoh, veruju duboko u sebi da je diplomatija za pičke i da se svaki konflikt može rešiti nekom od sledećih diplomatskih strategija: nožem, puškom, ili topom.
I stoga je, zapravo pravo čudo, da srpska diplomatija otpočinje jednim genijalnim, i nadasve, miroljubivim potezom srednjevekovnog autokrate, kome i danas mogu da pozavide svi balkanski lideri.
Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.
Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...
Čuvena rubrika iz ‘Politikinog zabavnika’, koja je opisivala nesvakidašnje ljude, događaje i pojave u prirodi i društvu. Začetnik je Robert LeRoy Ripley, (1890 - 1949)američki crtač i antropolog amater.
Koristimo je kad želimo da prepričamo događaj iz sopstvenog života koji bi slušaocu mogao da zvuči kao ‘lovačka priča’.
Ovo je ‘prava lovačka priča’:
Družina lovaca se okuplja redovno u omiljenoj kafani i svi pričaju svoje neverovatne događaje. Svi su imali gomilu neverovatnih događaja osim Laze. On nikada nije ispričao ni jednu priču, a lovac je bio preko 30 godina.
Jednom prilikom ga društvo teralo da nešto ispriča, i posle dugog, dugog ubeđivanje on počne:
- Nisam ja imao takve događaje kao vi, sramota i da pričam..
- ‘ajde, Lazo, nema veze. Samo ti pričaj.
- Pa, dobro. Verovali ili ne, jednom sam išao kroz šumu i razgledam tako pečurke, šumske jagode, cveće. Kad, odjednom, izbijem na neki proplanak. Pođem ja da ga istražujem, kad vidim dva mečeta kako se igraju. Pogledam levo-desno, nema mečke u blizini. Ja priđem, i počnem da se igram sa njima. Zaigrali se mi, kad mene neko kucnu po ramenu. Okrenem se i vidim mečku, ima jedno 2 metra visine, iskezila se i hoće da me udari šapom. Ja brzo zgrabim ranac sa zemlje i pušku, pa bež’ u šumu. Ona zamnom. Ja sve bežim i usput nekako napunim pušku. Stanem, nanišanim joj u glavu i kad je bila blizu opalim oba metka. Puče joj glava, ona pade na zemlju. Uf, rekoh sam sebi, za malo da me do’vati. Izvuko sam se u zadnji čas. Taman sem seo da se malo oporavim, kad ona ustade, pa opet na mene. Glava joj sva rascopana, ali riče i poče da me juri. Ja opet u beg, usput punim pušku, opet stanem i opet nanišanim u glavu: buum, buum, dva komada, opet u glavu. Otkide joj se ostatak glave, ona pade na zemlju. Pomislim kako je sad gotovo. Sednem da odahnem, ali ipak malo podalje. Odjednom, ona opet ustade, pa na mene. Ja bež’ u šumu, ona zamnom. Bežim ja tako, kad odjednom upadnem u zamku za medvede, duboka 3 metra. Pogledam gore, mečka se nagla u rupu i dere se k’o blesava. To je privuklo druge medvede, i odjednom ih se skupilo 7-8. Auh, Lazo, sad si najebo. Šta sad? Laza napravi, pauzu, uze gutljaj kisele vode, pa poče polako da pripaljuje cigaretu.
Jedan od slušalaca prekide tajac koji je nastao: - I, Lazo, šta je bilo onda?
- Ništa – reče Laza. – Pojeli me.
Novinarska floskula prilikom prenošenja dosadnih i „boli me uvo" vesti, sa ciljem da se istima da na značaju, ne bi li se masa zainteresovala.
Takođe, naveliko i naširoko upotrebljavano od strane onih koji su doktorirali smisao života, što implicira da u sekundi mogu da procene (ne)ispravnost nečijeg postupka, te da istog izvedu na pravi put, svojim savetom i životnim iskustvom. Ko da je bitno što nisu pitani. Još si ti zelen, zbog toga i ne znaš koliko ti je taj savet potreban.
Novine:
Tako se to radi: Švajcarac nemačkog porekla oženio Nemicu švajcarskog.
Tako se to radi: Uzbekistanac poreklom iz Srbije štiti planetu i ide trotinetom i na posao!
Tako se to radi: U selu nedaleko od Nemačke žena udomila trideset jednu riđu mačku
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Vidi šta sam joj kupio za dve godine. Misliš da će joj se svideti, a? Idemo na večeru u onaj restoran, šest dana pričamo samo o tome.
- 'De neće brate, ima da se oduševi.
- Kako ste vas dvojica naivni. Daš joj to, ima odma' da vidi kako si se primio i da te šutne. Treba da je držiš na distanci, neće te uvek pare služiti, zaboraviš godišnjicu, da vidi da si muško! Ne planira se venčanje odmah sine, moraš prvo da je testiraš, ne zoveš, ne javljaš se, vrati se kući odvaljen s društvom, izblamiraj i ima da ti pada pod noge uvek. Tako se to radi!
- Zato tebe svaka šutne posle dve nedelje, a mesecima oporavlja od proživljenih trauma. Pali, nisi pitan.
- Ne šutnu one mene, padnu test, bolje sad, nego za dve godine... Setićeš se mojih reči.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Ćale, nemoj da se ljutiš, pravimo svirku u subotu, prva samo naša, nismo predgrupa! Aj' molim te dođi da nas čuješ, bar da ne dolaze keva i Ana same, možda ti se i svidi.
- Rek'o sam ti već da me ne daviš s tim govnima. U ovoj zemlji se od toga najesti nećeš. Kako Mirkov sin, kancelarija i mečka. Slušao tatu, drž'o jezik za zubima, dizala mu se samo ruka na času, a ne ko tebi sve sem nje, tako se to radi. U grob ćeš me oterati...
Fraza koja, od kako je sveta i veka, služi lovcima da kod prisutnih probudi želju za slušanjem svojih priča, izgovaranjem iste tiše i znatno sporije u odnosu na ostatak bajke, sa povećanom dozom mistike.
- 'De ste terbeksi? Da vam pričam...
- Nemoj, molim te!
- Zbog?
- Zbog toga što ne znaš da staneš, potrajaće.
- Neće, samo ukratko šta mi se desilo danas.
- Probudite me kad završi.
- Miki, mog'o bi malo da me ispoštuješ, znamo se za toliko, jebiga. Nema veze. Danas ja na poslu i čujem auto ispred. Virnem kroz prozor, kad ono Sanja plavuša izlazi iz Merdže i kreće ka kancelariji. Šta se dešava. Ulazi i kreće razgovor. Hoće da tuži onog budžu što ju je napumpao prošle godine za alimentaciju i pita kol'ko će to košta. Kolege me gledaju, ja se malo zbunio. Šta se dalje dešava. Kažem ja njoj da mi prvo objasni, da me upozna sa situacijom.
- Dejane, brate, poenta?
- Slušaj! Šta se dešava. Popričasmo se mi tu, kad u jednom trenutku krene ona da mi se nabacuje. Kreće da mi se unosi u facu, da se savija, a sise na izvol'te, ušiljila ih k'o prvenče olovku. Ja gde ću, šta ću, pređem na stvar, uhvatim je onde i na stolu krenem da je trsim.
- Pred kolegama? A oni gledali?
- Koje kolege? A ne, oni su u međuvremenu izašli. Šta se dalje dešava. Kaže ona kasnije, kad smo nastvili razgovor, "Molim te, samo da sjebem majmuna, prodaću i ovu Bembaru ispred ako treba".
- Zar nije došla Mečkom?
- Ne, ne. Bembaru ima kod kuće.
- Deki, zasvirao si ti, al' pesmi ni sam ne vidiš kraj.
