Biti dete(opet) je san svakog odraslog čoveka,boli te uvo,svi ti titraju,daju ti sve na tacnu,igraš se autićima... Jednostavno užživaš,na žalost ima ljudi koji u svom detinjstvu nisu imali prilike za tako nešto,a opet sa druge strane imaš i dece koja imaju 9 godina ne znaju prdnuti niti nabrojati gde su šuplji a znaju koliko kubika ima yamaha r1 i jedva čekaju da odrastu. Ono čega se rado setiš su razni izrazi iz detinjstva kao recimo: tratkor,jorgut,brezobrazan,parcov,kutipatilo,ligračke itd...
nema sveta ni planete,gde ne može stići dete,jer sve dečje staze vode od igre do slobooode....
Ako čuješ da nekog tako opisuju, teraj to u pičku materinu i beži što dalje. I od opisanog i od onog ko ga opisuje, pošto su oboje zreli za lečenje, ili put u Sibir, ko šta voli.
Kad za nekog kažu da je "jedno veliko dete", taj je psihički stabilan kao klaustrofobičarka u pms-u zaključana u mrtvačkom sanduku u zaglavljenom liftu, s tom razlikom da će ona da se unormali kad je izvedu na otvoreno. Da bi školski primer psihopate postao jedno veliko dete, potrebno je da nađe budalu koja će da ga trpi i da sve njegove gluposti racionalizuje time da je previše dobar za ovaj pokvaren svet i da je mnogo emotivan. Kad se ovakvo dvoje upari, često se dešava da ostanu zajedno kraja života, koji obično opiše crna hronika lokalnih novina.
Dakle, keva jede, a gladna ćerka gleda. Ali ... Toliko je dobra ta hrana koja se reklamira ovim rečima, da majka neće gladnoj ćerki da da malo. Naravno, ovo se može čuti isključivo na pijacama.
Može i neki drugi raspored, na primer: Majka da jede, ćerka da gleda, na ćerku da ne da.
(na pijaci) - Sira, kajmaka ! Punomasni sira! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne da !
Dete željno svega, ali bukvalno svega. Od hrane preko igračaka i automobila do lepe garderobe.
A: Crni Branko, imaš 35 godina a igraš se sa sinovim plastičnim vojnicima. B: Ostav me ženo, ostade mi pusta želja kad sam bio mali, jedini ja ih nisam imao od sve dece...
1. Kada se klipan od od dvadeset i kusur godina zacopa kao majmun, pa zapostavlja obaveze i ljude oko sebe. Po ceo dan svira stojku i kuca poruke.
2. Kada se stvarno zaljubi dete, kao što bi Pantela reko ljubav vrste simpatija.
-Deder sine, lezi večeras ranije, treba ujutru na kući raditi, ne može Mirko sam mešati malter i cigle slagati. -Daj kevo, jebala vas kuća, mene Milica zvala, ja sam kod nje, ne računajte vi na mene. -Pa makar izjutra, dok se bude najviše radilo, a ti posle idi, ko ti brani, jel ti nije žao ovog sirotana, radi po ceo dan da nas prehrani, a ti tako. -Ja tebi kevo kažem, ne računajte vi na mene.
-Jel mali, zašto se ti tako kasno vraćaš iz škole, koliko ja znam, nastava ti je do dva. -Ma jeste tata, ali Ivana išla kući, a ima neki ker veliki u njenoj ulici, pa ja išao kraj nje. -Aha, pa svedno sine, ona je u ulici do naše, gde si ti bio posle. -Pa znaš tata, ona crta lepo, pa ja navratio da gledam to, a i ona je baš ozbiljna kad mi to pokazuje, pa meni lepo da je gledam takvu. -Ako sine, podseti ti mene šta je ljubav... Ženooooooo, zaljubilo se dete, još ne znam dal je on to jebo, al trči ti kod Ivaninih za svaki slučaj, da pripremimo prijatelje.
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
