Imamo.
Kinezu smrdi iz usta.
Jedan od indikatora koji pokazuje stepen zabijenosti u pičku materinu neke zemlje. Pokazuje bananizam jedne države. Dokaz da se Kinez toliko razbaškario u tvojoj zemlji da otvoreno nameće svoje grozne običaje.
Odeš u normalnu državu Švecku i u restoranu pitaš "Imate li škevre?", a kao odgovor dobiješ, u skladu sa viševjekovnim skandinavskim gostoprimstvom, pojavu Hogara iz društva za zaštitu životinja u vidu španske inkvizicije, spremnog da te izloži javnom linču. Helgu ne'š jebati!
U nas štošta može svakako. Kad jednu godinu rovare cestu, da naprave kanalizaciju, pa asfaltiraju, pa opet na godinu rovare da iskopaju septičku; kad jedan čovjek može da bude direktor doma zdravlja, poslanik u skupštini, predsjednik mjesne zajednice, u predsjedništvu civilne zaštite, u predsjedništvu foruma za bezbjednost, predsjednik odbora za budžet i finansije, predsjednik komisije za sport, političar, preldžija i autor na Vuki, onda je sasvim jasan odgovor na pomenuto pitanje.
Vreo proljetni dan. Grad je pun studenata iz provincije koji nemaju žutu banku da svrate u prčvarnicu od restorana pored random autobuskog stajališta u Sarajevu. Niko da uđe ni majku da opsuje. Konobar se kuva, ni promaja ne pomaže.
Odjednom, ulazi sredovječni Kinez i sjeda za sto. Konobar prebaci salvetu preko ruke i uljudno ga upita šta želi da naruči.
- Imate li škevre?
Al', ga naruči, pizda mu materina! Traži škevre! Ni kuče, ni štene, ni malog kera, nego baš - škevre! Naučio precizan lokalizam jebomatersvooo-ju! Konobar pogleda u pekinezera sa tužnim očima koji se vrzmao ispred ulaza, i bi mu ga žao. Ali... radi već četiri sata i ništa nije zaradio...
- Imamo, ba, jarane, k'o za tebe! Samo ćeš morati ti da ga zakolješ - spremanje je naša briga!
Kada strasnom pušaču je iz nekog razloga zabranjeno da zapali , pa mora da se sakriva na određenim mjestima da bi podigao nivo nikotina u tijelu.
Razlozi za pritajni cigar su različiti:
1. Kada kao mlad kreneš da pušiš, a ne želiš da ti starci saznaju za to, te ne pušiš u kući da te ne uhvate nego odlaziš u garažu/šupu/podrum/poljski wc/... da tamo daš plućima oduška.
2. Kada ženi slažeš da si bacio pljuge , pa se skrivaš kao u gore navedenom primjeru.
3. Kada je na poslu zabranjeno pušenje ( dal iz higijenskih razloga, il zbog toga što ti je šef cjepidlaka/sadista ) pa odlaziš u ostave, wc-ove ili mjesta gdje te šef ne vidi da zaždiješ jednu.
4. Kada u restoranu, u sali za nepušače, sjedaš za onaj sto koji je skriven od direktnog pogleda konobara, pa spališ krišom jednu, jer u sali za pušače ubi promaja od konstantnog provjetravanja.
Odličan način da se izazove pometnja na času.
Mali je odmor. Napolju je zima i hladno i svi su prozori zatvoreni. Jedan od likova dolazi na ideju da zapali sunđer.
Lik:,,Ej ljudi, ja ću samo malo da zapalim sunđer, mislim ono sa upaljačem, čisto da pocrni!''Nakon što je dobro ,,natopio''sunđer, počinje da se oseća nesnosan smrad u učionici! U taj mah završava se mali odmor i ulazi profesorka na čas.
Profesorka:,,Jao, pa ovde nešto baš smrdi! Dajte, otvarajte te prozore, pogušićemo se od ovog smrada''. Prozori se otvaraju. Nakon pet minuta lik što sedi do prozora počinje da viče:,,Dajte profesorka zatvorite ove prozore ubi me promaja! Hoćete li da se prehladim?''
Profesorka:,,Ne može, mora da se provetri učionica!''
Lik do prozora:,,Šta je bre bilo, oćete da se stvarno razbolim?''Počinje da se svađa...
Profesorka:,,More, mrš napolje''...Lik nevoljno izlazi i zalupi vrata za sobom! Poezija...
Trenutno neobjašnjiva dešavanja koja lako mogu da prestrave u slučaju hroničnog umora, uduvanosti il' nečega sličnog . Od straha izgubiš par godina života dok malo kasnije ne skontaš šta se zapravo dešava.
Pola četir' u noć, sediš ispred kompa, ubivaš zadnju kraljicu u Clive Barker's Jericho, kontaš da je već kasno i odeš spavat'. Ležiš, ne možeš nikako zaspati od sve kafe koju si popio i tu sve počinje... Čuješ neke neobjašnjive zvuke, zvuči kao grebanje, al' nije. Nije ni komšijin traktor, mnogo je tiše. Jeb'o te, zvuči k'o urlanje namučenih duša iz dubine. Malo stane, pa opet. I tako u krug. Onda te odjednom neka 'ladnoća u'vati. Prođe nakratko pa se opet vrati. Odjednom, vrata se polako, onako jezivo otvaraju pa zatvaraju. Nećeš d' ustaneš iz kreveta, šta ako nešto iskoči i odvuče te u pakao da đavolu ližeš užareno dupe, il' te 'oće sakatit' pa kasnije vratiti k'o zombija. Ležati pod dekom i nadati se da te neće videti i da će otići kod onog mulca od komšije, to treba d' uradiš. Nek' umre on, i onako je star k'o Metuzalem. Ležiš tako sat vremena, moliš se Bogu, Alahu, Supermenu i ostalim svetim ljudima, al' čekanje izgleda k'o večnost. Ne možeš više izdržati. Skupiš muda, napraviš se frajer, naoružaš se nekim krstom, složiš Rambo facu, možda ih to poplaši i ustaneš da vidiš šta se to dešava. Oprezno izlaziš i prvo što skontaš je da ti je prozor od sobe otvoren, a i onaj u u kuhinji na drugoj strani kuće pa je promaja. Onda skontaš da su oni jezivi zvuci ćaletovo i kevino hrkanje. Kojekude, od toga bi se svako uplašio. Središ sve, odeš spavati i obećaš si da više nećeš igrati i gledati gluposti tako kasno. Do sledećeg puta...
Floskula koja u deterministički i očekivani tok radnje ubacuje apokaliptički faktor razvoja događaja, čija je verovatnoća dešavanja otprilike između one da ćeš u sledećem izlasku na prelo biti sodomiziran od stane šiptarskog tajnog agenta hermafrodita prerušenog u mađarsku porno divu, pa do šanse da ti se život skonča u napadu zombi dvogrbih kamila na dan kad pokojnoj babi daješ zadušnice.
Saveti prosečnom maturantu pred odlazak na matursku ekskurziju u Španiju:
Prababa: "Na ti, sine moj, ova marama, nikad se ne zna da l' ćeš zaigrati kraj neke cure u kolu, sramota je da se držite za ruke, nego svako po na jedan kraj da u'vati..."
Pradeda: "Evo ti tri kile baruta i ova tandžara što mi je poklonio Vojvoda Radomir Putnik, nikad se ne zna kad će Švabo, seme mu se zatrlo, napasti!"
Baba: "Sine moj, evo ti dve tepsijice pite sa jabukama, nikad se ne zna 'oćete li imati šta tamo jesti, stranci su to, ko zna šta će vam dati, ne da bog da vas ko potruje." :krsti se i plače:
Deda: "Na ti ova gluvara, nikad se ne zna da l' će vas tamo na prelu poćerati kojekakvi brđani sa vrljikama kad im budete curama namigivali."
Mater: "Sine, ponesi ovaj termofor i ova tri džempera od merino vune, nikad se ne zna da li će kakva promaja da te ošine po krstima."
Otac: "Evo ti ovaj galončić sa antibioticima, veterinar Mitar mi dao, nikad se ne za da l' ćeš da fasuješ hlamidiju ili triper, ti popij ove dve jutro-veče, to on daje priplodnoj junadi i ovim momcima sa pilane kad idu kod Moldavki."
Da je ljubav surova, vecina nas je vec mogla da iskusi i shvati, a evo jednog od mnogobrojnih primera:
"Beše to jedne davne novembarske, hladne, kisne noci, ponoć samo sto je prosla, a ja se umoran šetam mračnim, mokrim ulicama ovog malog, dosadnog grada, dok mi hladni vetrovi zapahnjavaše umorne, od starosti nastale bore po suvom, opustenom, ne obrijanom licu... Odjednom, u jednoj dalekoj, zabacenoj ulici grada, slucajno spazih dobro poznatu, mesečinom obasjanu siluetu, sada već pomalo ostarele žene, kako tumara sama, pustim, ne osvetljenim ulicama... Pridjoh, malo bolje pogledah njeno senkom zamračeno lice, i kroz šapat progovorih njeno ime. Tada, kao reka što dalekim gorama pustih, hladnih, snežnih planina tiho žubori, suza se lagano sli niz moje lice, i tada, spojiše nam se usne, i ta dva, ostarela, umorna tela se stopiše u jedno! Beše to Vera, devojka zbog koje celoga života nisam voleo, devojka koja me je očaranog njenom lepotom napustila, i otišla daleko, u nepoznatom pravcu, još kada ni punih dvadeset imali nismo... Pozvah je kod mene, da uz stari, dobri, gorki ukus pelinkovca popričamo o životima, koje zapravo oboje ni ne imasmo zbog one jedne tužne, oktobarske noći davne '72... Tada, uz tihu muziku, prešli smo na krevet, i uz lagane, nama oboma poznate pokrete skinuh joj odeću, a zatim i jednim laganim pokretom ruke i brus... Pokrili smo se, i radili to cele noći, bez prekida, na razne načine... I ljubav, koju smo te noći osetili jedno prema drugome, ta strast, požuda, te emocije, nikada u postojanju čovečijem zabeležene nisu!
A onda, u sam cik zore, dok još ni prvi petlovi zakukurikali nisu, ona je, tiho, napustila moj krevet, sobu, kucu, život... I OSTAVILA OTVOREN PROZOR 'BEM JE 'USTA SVE ME UBI PROMAJA ZA'VRAT!
Većini ljudi se desila situacija da ih lekari šalju od jednog do drugog, to je situacija u kojoj oni nemaju pojma šta vam je (a ponekad i kad imaju pojma), te prebacuju odgovornost na svoje kolege.
Pacijent: Dobar dan, mene boli grlo i cela leva strana, to je neki tup bol
Doktor opšte prakse: Hm, grlo nije crveno, evo vam uput za internistu
Pacijent: Dobar dan doktore, mene boli grlo, i cela leva strana, to je neki tup bol
Internista: Sad ćemo da vidimo, jel vas boli ovo?
Pacijent: Ne
Internista: A ovo?
Pacijent: Ne
Internista: Može biti da je od srca, tako da je najbolje da odete kod specijaliste kardiologa
Kardiolog: Jeste li radili EKG?
Pacijent: Jesam, evo izvolite
Kardiolog: Jel vas boli glava nekad?
Pacijent: Uh, doktore, sad me boli od ovog šet…
Kardiolog: Da idete vi kod neuropsihijatra
Neuropsihijatar: Dobar dan, recite, u čemu je problem?
Pacijent: Boli me grlo i cela leva strana
Neuropsihijatar: Da vidimo...
Pacijent: Ne glave doktore, leva strana tela
Neuropsihijatar: A glava?
Pacijent: Ne
Neuropsihijatar: Pa šta ćete onda kod mene?
Pacijent: Ne znam, tu su me poslali
Neuropsihijatar: Dobro, onda idite kod interniste
Pacijent: Pa bio sam doktore
Neuropsihijatar: Aha, onda kod infektologa, znate razni virusi vladaju...
Infektolog: Kažete da vas boli glava i leva strana, jel tako?
Pacijent: Da
Infektolog: (obavlja pregled) Je li sine, da nije tebe negde zakačila promaja?
Pacijent: Paaaaaa, vrlo je moguće
Infektolog: Evo ti eritromicin, i sedi kući dok te to ne prođe
Jednostavno receno, najgori nacin da dodjete do zeljenog mesta. Postoje 3 normalna busa koje je Srbija kupila posle 213908921 godina stednje i sansa da naletite na taj autobus je 1%... Naravno postoje i stari busevi koje je nasa zemlja dobila kao donaciju Japana, samo sto su ti autobusi trenutno potpuno unisteni: ili im fali jedan retrovizor ili naginju malo vise na stranu kada autobus ulazi u krivinu ili jednostavno tutnji dok se u njemu vozis.... A najbolji deo svega su oni koji su prinudjeni da koriste javni prevoz....
S tim sansa da pored vas sedne neka plavusa sa ogromnim sisama koje ce da se tresu prilikom preslka preko rupe na putu ( stalno ) je jako mala... Ma da i ako vam se to desi posle toga ce verovatno pored vas sesti neka baba koja se vraca sa pijace i uzasno smrdi i sešće bas pored vas
Baba: ajde sine molim te zatvori prozor ubi me promaja
Srednjoskolac : ajde bre babe skuvasmo se svi u busu samo tebi hladno
Babe: molim te sine imam slabo srce temperatura mi utice na zdravlja
Srednjoskocal ( smiluje se na " jadnu " babu ) : dobro ajde ( zatvara prozor)
potom vas babe zamoli da se malo skupite kako bi ona mogla da tu izmedju 2 sedista spusti svoje kese sa pijace... sto na vi zalosno pristanete
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nakom 5 minuta ( tj na sledecoj stanici ) , taman kada ste se navikli na ne zgodan polozaj, dolazi druga baba koja ce vas moliti da ustanete i stajece vam nad glavom dok na to ne pristanete. Normalno posle nekog vremena vi ce te se iznervirati
Srednjoskolac: Jebite se penzioneri!!!! Stalno vam nesto smeta
( silazite na sledecoj stanici i pesacite par kilometara kako bi dostigli zeljenu lokaciju)
Čuvena škola za najbolje od najboljih. Za elitu. Škola čija je selekcija brutalna i samo oni koji su najbolji u tome mogu da je pohađaju, a samo oni koji su istrajni i nikada se ne predaju mogu da je završe. Od njih, jedan bude najbolji. I on je Top Gan.
Top Gan je osnovao Enver, nakon gledanja istoimenog filma sa Tomom Kruzom, a ime škole nastalo je od engleske reči "top", što znači najbolji i "gan", što je skraćenica od reči ganci, koja je postala zabranjena pojavom izraza Romulanac.
Da bi se pristupilo ovoj školi potrebno je da se ima mnoštvo talenata, od razlikovanja vrednosti sirovina, preko samog nalaženja izvora, tihog otuđivanja, ali i sposobnosti da se samo od osnovnih, lako dostupnih materijala, napravi pobesneli maks vozilo koje mora da služi i za borbu i za beg.
Pitomac koji završi Top Gan obuku dobija sredstva da snimi album u kom god muzičkom pravcu želi, dens ili narodnjak, kao i dozvolu vrhovnog poglavara Džilasa da formira svoju favelu gde god poželi i dobija na poklon nekoliko moćnih artifakta kao što su dres Roberta Karlosa, vlas sa Šabanove perike i album Majkla Đeksona, Triler, koji su centralni deo svake favele.
Događaj koji se po istoričaru Džoletu Džoganiju zbiva dva meseca pre Rata Favela.
Avatar: Tatko, tatko!
Enver: Šta je Avatar, štas' dereš?
Avatar: Ja sam se zaljubio i 'oću das' ženim.
Enver: Jeste, dvanajsta ti je skoro, ali Avatar, ja imam za tebe veće planove. Grandiozne.
Avatar: Ali tatko, ja Kasandru volim i oću da se skućim.
Enver: Ne! Prvo sa tu kurvu ne'š da se skućiš, jer ni otac je više neće, nego ćemo ti naći pravu mladu.
Avatar: Ali tatko, ja je volim.
Enver: Dosta! Ti ćeš da pohađaš Top Gan. Danas su se starine složile. Od sutra ideš pod Gazelu da se priključiš ostalima.
Avatar: Tatko, a Kasandra?
Enver: Kasandru vodi Džej u Italiju kod Đanga, zaboravićeš je i nećeš je više spominjati. Top Gan je tvoja prilika. Tu školu su završili i Keba i Sinan i Jašar i Fanki Đi i Baki Bi Tri i Mina i mnogi drugi.
Avatar: Ali neću to. Neću da pevam. Oću da svijem gnezdo sa Kasandrom.
Enver: Sine, to ti je jedini način da jednom imaš garniseru, ako jedan moj veliki plan propadne.
Avatar: A nek' ide Đedaj tamo.
Enver: Đedaj je dobar al' je na majku povuk'o malo. Duva mu promaja sa neke strane. Uzmi Zorana i javi se sutra ujutru Đejki na početak obuke. On jeste mali, ali skočan je i do'vati svaki kontejner. Naučiće te mnogim stvarima. Srećno sine. Ači devleha.
Avatar: Tatko!
Enver: Dva puta ne ponavljam. Uzmi i ovu kobru. Mnogima je presudila. I čuvaj se matematićara. Umeju da nagrnu. Top Gan im je trn u oku.
Svaki ljubitelj ovog sporta bi trebao da zna što više ovakvih primera, jer oduvek je jedina stvar bolja od ukusa pobede bila osećaj moći prilikom zajebavanja ortaka zbog njihovog poraza ili lošeg poteza...
Jedna od stvari, pored golova, zbog koje se i igra fudbal.
Uradiš na terenu-čuješ od protivnika
1. Primiš go kroz noge-kupite mu kecelju/haljinicu
2. Zaletiš se za loptom pa jedva stigneš da se zaustaviš pre zida, ili uopšte ne stigneš-otvorite mu kapiju.
3. Oklizneš se-Ne pljujte, klizavo je! / Zaledilo nešto, šta je ovo? Kaspere ne guraj se!
4. Potrčiš za protivnikom ali nedovoljno brzo-otkači tu prikolicu
5. Promašiš loptu-ubi ova promaja
6. Šutneš previsoko-pobi nam rode čoveče/izadjiii
7. Daš sam sebi go-nije još poluvreme, ne menjaju se strane/(mirnim tonom) ej, na drugoj strani je tvoj gol/ma nisi s nama čoveče
8. Zalomi te protivnik, baci te u prazno-aj trkni po novine časkom/
ode po burek čovek u sred termina/meni sa sirom/stani, gde ćeš, aj da igramo još malo
9. Promašiš prazan go-Nije mogao, bio je sam/Pantela, pa to si ti?
10. Igraš loše celu utakmicu-(kasnije u svlačionici) A što nije došao Marko danas? Trebali ste ga zvati. Ej tu si, pa gde si ti čoveče, izgubiše tvoji.
Ovo su samo najosnovniji primeri, za svaki postoji beskonačno varijacija, svaki kraj i svaka ekipa imaju neke svoje interne fore, ali za svaku važi isto, daju ono nešto ovoj igri.
Budite slobodni pa u komentare ubacite neke svoje zanimljive primere.
