Zoran

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.

Doživeo je duboku starost, mažen i negovan i možda nikada nije ispunio svoju sudbinu da pokori svetske derbije, ali ipak ispada da mu to i nije bila sudbina. Sudbina mu je bila da prođe sito i rešeto u životu i da ga jedna devojčica zavoli najviše na svetu. Ipak je na kraju ponovo postao Viktori.