Dobar način da odjebete nekog smora dajući mu na znanje da ne možete da verujete da tako nešto može na usta da izađe pored činjenice da ljudsko telo ima daleko prikladniji otvor za to.
- Dobar dan, gospodine. Mi smo iz "Kirbija". Da li imate malo vremena?
- Pa, ne, ovaj, žurim...
- Nećemo dugo, bićemo jako kratki. Ponudili bi Vam jednu demonstraciju našeg proizvoda, ako može.
- Vidite, nisam zainteresovan...
- Eh, mnogi tako pomisle, pa se predomisle kada vide mogućnosti ove mašine! Začudili bi ste se koliko njih tako pomisli i na kraju kupi. A i vi možete da se uverite ako nam dozvolite da pojasnimo. Vidite, ovaj usisivač je neuništiv! Usisava i vodu, ali nezamenjiv je kada je Vaše zdravlje u pitanju! Uklanja prašinu, grinje, sve alergene i donosi Vam u kuću čistoću operacione sale. Da ugovorimo probu?
- Neka, hvala, verujem ti na rč.
- Ovaj, mislite na reč?
- Ne. Mislim da preterano sereš!
Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...
Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.
Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.
Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...
Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.
Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.
Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!
- Grehota je raditi o hrani a biti gladan. - Mrve hleba posuše pod i poče obed...
Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Reakcija na glup poklon. Na onaj najgluplji mogući. Pogotovo kada je uručen od strane nekoga ko vas zna od stomaka.
Baba: Da vidiš sine što ti je baka kupila nešto.
Ja (u sebi): Sat, sat, sat, sigurno je sat.
Baba (ponosno): Novu spavaćicu.
Ja: Baš je... Lepaaa... A gde nađe ovu florescentno žutu boju, očiju ti?
Baba: Jeste, lepa je boja, ali ja sam ti je više uzela zbog tih sova.
Ja: Baba, to su medvedići.
Majka: Kupila sam ti gaće.
Ja: Jao, baš su lepeee. A da te pitam nešto, a da se ne naljutiš? Kada si u mom vešu videla bubrežare?
Majka: Pa, nisam, ali sve su ti neke sa malo materijala, mislila majka da promeniš malo.
Ja: Nemoj, ljubim te, više da misliš.
Majka: Nema veze, obrisaću prašinu sa njima.
Nešto kao savetuju da čovek treba da piše dnevnik... Da svoje misli i koliko-toliko realne događaje pretoči u neka dva tri nevešto sklepana pasusa na parčetu papira.
Sad, sve je to lepo, ali mene tu nešto malo kopka. Svuda govore kako je taj dnevnik tvoj najbolji prijatelj kome poveravaš sve tajne, i koji te nikada ni zbog čega neće osuđivati. I koji ti se neće smejati što ti je čak i debela Marija dala, ali korpu.
Sad ja tu sve razumem, razumem i da se meni ta sveska ne smeje što stojim kao izgubljeni robot koji je tek spoznao da može da misli dok prolazi neko ko spada u domen onih koji mi se sviđaju, ali to poverenje.... Nekako... Nikako baš nemam poverenja u dnevnik. Sve mislim neko će to da čita. I to ne samo neko drugi, nego i ja. Znači to mora valjda da mi i posle dvadeset godina izgleda kao da nisam baš bila toliki izgubljeni slučaj. Mora da valja ne samo ako drugi krišom uzmu da čitaju, nego mora i meni da valja. Znači li to da ja ne znam ni ko sam onda, ili da znam da neću biti ja za dvadeset godina? Pa to nekako, kao malo strašno zvuči... Hm...
Ako nam je dnevnik zaista najbolji prijatelj, da li to znači da taj najbolji prijatelj i nije tako vredna stvar kako nam se čini? Da li potpuno poverenje između dve individue stvarno postoji? Ili možda samo imam previše slobodnog vremena pa serem.
Kaže ako ti je dosadno izmisli nešto zanimljivo. Idem ja tako na tavan i naiđem na neku kutiju. Kutiju od... recimo bombona. One kao za tvrde bombone što niko normalan ni tada nije jeo. Ali lepe bile kutije, pa ljudi kupovali. A još i u nutra bombone da ponudiš nezvanom gostu da ne može da te kritikuje kako mu ništa nisi izneo. I bila kutija baš rđava, verovatno od stajanja na tavanu. Oksidacija uz prašinu i sve to. I u kutiji samo neko pisamce. Čudno nije čak ni bilo požutelo, zaštićena celuloza od sunca, a i oksidacije koliko toliko, kontam. I na papiru pisalo: ''Dragi čitaoče, ko god da si, želim samo da te obavestim da je su mafin i kapkejk najgej reči koja su ikada postojale.''
Istinit događaj, dioptrije mi.
Situacija u kojoj ne znaš da li bi bilo bolje da se svi smeju ili da se prave da nisu videli.
Prvi čas, fizičko. Profesorica odlučuje da oceni skokove preko kozlića. Ivana traži par probnih skokova jer je trapava i potrebno joj je još malo vežbe (iako smo pre toga vežbali tri nedelje). Napokon pištaljka, stajemo u kolonu i počinje ocenjivanje. Za svaki slučaj svako ko preskoči ostaje kraj kozlića da dočeka sledećeg. Ivana trči prebrzo, naskače na odskočnu dasku svom silinom i u trenutku kad je raširila noge cepa joj se trenerka. Skuplja noge ne razmišljajući da je još u preletu, zapinje stopalima o kozlić i pada na drugaricu iz razreda pri tom joj se grčevito hvatajući za šorc i povlačeći ga na dole. Kada smo se uverili da su obe dobro, nastaje provala smeha... Jasno je kome nije bilo smešno.
Ne, nije u pitanju žurka u nekom fensi ultra giga tera super kul objektu. Nema se novčanica za to. Sve otišlo na školarinu. Radi se o kućnoj žurci. Bahanalisanje uz krvave orgije. Dobro, bez krvavih orgija, ali nije ni to isključeno. Šta zna raja gde bije posle dobijanja prvih sedih u čitaonici i amfiteatru.
Organizacija. Posle utvrđivanja domaćnistva, tj. gajbe koje biti neće posle žurke, traže se žrtve. Najčešće su organizatori muškarci. Realno, ja ne znam da li ribe uopšte organizuju ovakvu paradu alkohola i povraćanja, ili jednostavno mene niko ne zove. Sastavlja se spisak koji počinje sa, sve ribe koje znamo. Od tih svih riba, pojave se 3,4 najhrabrije. Tipa dve bacačice kugle, muškarača i jedna dobra. Naivna devojka, ne zna gde je došla. Skuplja se harač od muških organizatora za kupuovinu pića. Vino u tetrapaku, Merak pivo, votka sa trafike, rakija iz plastične flaše, takođe sa trafike, frutela, i ostali dobitnici nagrada za najnezdraviji proizvod Novosadskog sajma. Kada je sve sređeno, žurka može da počne.
Žurka. Ljudi polako dolaze. Priča se o faksu, ispitima, fudbalu i slično. Cirka se polako uz neku fensi muziku. Čisto da i ono riba što je došlo ne bi pobeglo na poslednji bus. Gradski prevoz više ne saobraća, vreme je da se pređe na Jašara, Ipčeta, Sinana i družinu. Zagoreli čopor crvenookih likova napadno gleda sve ribe. Važno je jebati, nije važno koga. Havarija na sve strane. Najuporniji su se već srodili sa vc šoljom. Panduracija je svraćala, ali sve boli kurac za to. Par kvazi fensera bacaju kugle kao Goku uz Asima Brkana, tužni likovi zbog padanja ispita, plaču zagrljeni uz Cou Lukasa, dok neki kamikaza kog niko ne poznaje trči go po kući i maše njihalom strave, dok u pozadini ide Rade i Seksi seka. Naivna devojka je shvatila da je ona ovčica u čoporu vukova i brže bolje je zapalila na taksi, i po cenu da taksisti popuši za put do kuće. Ujutru od gajbe su ostali samo dugmići. Go kurac. Studentski stan nedeljom ujutru. Domaćin se kaje što je uopšte pomislio da organizuje ovu perveziju, i shvata da će lakše da pomiri Daču i Natašu, nego što će kuću srediti.
Toliko razvijene osobe da se svaki normalan čovek zapita čime li ih tamo kljukaju, i šta ubrizgavaju u njih.
Na prvi pogled bi pomislili da imaju preko 3 decenije, ali ne, oni imaju 12 godina.
I posle se ljudi čude kako toliko pedofila ima po toj Americi
Devojka od 12-15 godina: Kao da je izašla iz porno filma. Izuzetno jaka šminka, veliki dekolte, lice tridesetogodišnjakinje, izuzetno kratak (crn/crven) dopičnjak, štikla od 15 santimetara. I da, naravno, playboy zečije uši. Umesto da skuplja barbike kao sva normalna deca, ona mašta kako će joj neki ragbista/košarkaš oduzeti nevinost... Po 4 put...
Momak od 12-15 godina:
Visok 2 metra, kao da je upravo izašao iz solarijuma, savršeni mišići, trenira košarku ili američki fudbal, najveća je faca u školi. Zubi kao da su od slonovače, i naravno vozi Jaguara. Ne pije, ne puši, ne drogira se, naravno ne računajući steroide.
Pa se posle pitamo na koga se ove klinke odavde ugledaju.
Samo što će kod nas, ista završiti sa sidom, dok će u američkim filmovima naći savršenog dečka, i živeće srećno od kevine plate dok ova ne umre.
Ali to je već potpuno druga priča.
Predstavlja podstrek za nešto. Nakon dogadjaja koji se može nazvati ovakvim, stvari u okolini se naprasno menjaju i počinješ da grabiš ka cilju pod uticajem istog. Odjednom kao da si ispaljen iz puške i velikom brzinom ideš napred rušeći sve prepreke. Shvataš da je sve dostižno i moguće i da sve možeš snagom volje da postigneš.
Skroz sam bio potonuo. Odustao od svega. Poklopilo se par stvari u kratkom vremenskom periodu i bukvalno sam dotakao mračno dno. Mislio sam da je to to, i da se ne vredi boriti. Jednom prilikom sedeo sam sa dobrim prijateljom i on mi je rekao nešto zanimljivo. Nešto posle čega sam se osetio mnogo bolje. Rekao mi je, sad si dotakao dno, ležiš na njemu. Ustani, pogledaj oko sebe. Stresi prašinu i kreni. Kreni napred. Pogledaj još jednom iza sebe, da vidiš gde si bio i više se ne osvrći. Počni da se penješ ka vrhu. Samo veruj u sebe. Posle toga, sve mi se promenilo, sve je krenulo na bolje. Počeo sam da verujem u sebe i svoje sposobnosti. To je bila ta inicijalna kapisla, koja mi je bila preko potrebna.
Konstatacija upućena zbunjenoj osobi, koja vidi drugara sa kratkim peškirom oko vrata.
( Vrućina, napolju 50 stepeni, gori beton, liku crkla klima, ventilator koji je dobio od tetke iz Beča prodao ciganima u staro gvoždje, znoj sa učvarelog tela skuplja peškirićem, jebi ga, sta je tu je, snalazi se kako god zna, da se bar maro rashladi, pošto nema ni daška vetra uprkos svim otvorenim prozorima po kući.... Upadaju drugari.)
______________________________________________________________________
A: Gde si šarane, šta si se razgolitio ko Tarzan?!
B: Vidiš da je 150 stepeni napolju, ne može da se diše...
A: Šta će ti taj peškir oko vrata?
B: Ma....
C (prekida ih): Pusti čoveka vidiš da vežba za kamiondžiju... Ekstra ti je imidž matori, još malo pusti tu bradu i pravi si...
Izraz koji se izgovara kada je neko veoma rizikovao nešto svoje, da bi pridobio ono što želi. Dakle, ta putanja je veoma mala, uska i ako pogrešiš jedan korak, možda sledeći nećeš ni moći da napraviš.
- Sam ti prič'o šta je Đole uradio povodom Miljane?
- Ne brate. Pričaj.
- Išao on u klabing, jer je saznao da će i ona tu da bude u tom klubu. I ništa brate, on je tu dugo nešto posmatr'o, osmehiv'o se, i odluči da joj plati piće. Krene on njoj da nešto šapuće na uvo, i u tom momentu ga hvata za vrat neki grdosija od dva metra a ramena ko ormanska vrata.
- I?
- I ovaj mu kaže: "zdravo, ko ste vi ?" , a ovaj dvometraš to i njega upita. I Đole pošto je shvatio ko je, samo mu reče: " ona mi je samo najbolja drugarica, i hteo sam da je pitam da li može da mi nabavi narodni kineski za faks."
- Brate, svaka mu čast. On je hodao po žici. Zamalo da skuplja iskršene zube sa izlomljenim prstima.
