Tradicija koju moraju da ispoštuju nova lica koja stupaju u službu medicine, a predstavlja zakletvu u profesionalno i moralno obavljanje ovog plemenitog poziva.
U Srbiji se verovatno polaže neka modifikovana verzija, svima poznate zakletve po Ženevskoj deklaraciji, a glasila bi otprilike ovako:
- U času kada stupam među članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoju dužnost obavljati uz obilati mito.
- Lečiću pacijente nevezano za rasu, religiju, nacionalnost, i neću praviti razliku u tome da li je doneo viski ili domaću, tj. prase ili pile.
- Uvek ću priteći u pomoć kolegama na poslu, a pogotovo studentkinjama na praksi, kada treba da im pokažem kako da se ubode.
- Poštovaću tajne koje nosi medicina, i najstrože štititi interese kolega iz porodilišta pri prodaji tek rođenih beba.
- Trudiću se svim silama da se iskorene pacovi iz svih medicinskih ustanova, i poštovaću želje pacijenata, čak i kad traže promenu posteljine.
- Najveća briga će mi biti zdravlje pacijenta, i profesionalno rešavanje ukrštenica u što kraćem roku.
- Radno vreme i vreme pauze ću poštovati u minut, sve po propisima koje ću i odrediti.
- Obavezujem se da ću voditi računa o starim i nemoćnim licima, prepisujući im savremene terapije na bazi lekovitog blata, a sve u cilju navikavanja na zemlju.
- Sve što sam obećao, obećavam svečano, pozivajući se na svoju čast.
Pol Tibets (Paul Tibbets) je čovjek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu i time usmrtio oko 140.000 ljudi. Znao je u kakvu se misiju upušta, svjesno je odlučio u njoj da učestvuje. Nikada nije izrazio žaljenje, čak se osjećao ponosnim zbog svog čina i rekao je da kada bi se ponovo našao u istim uslovima, opet bi bacio bombu. Ne samo da nije optužen niti osuđen za bilo kakve ratne zločine, nego je dobio mnoga odlikovanja američke vojske. Nastavio je vojnu karijeru do kasnih osamdesetih, a 1976. je čak na izložbi (valjda neki aeromiting, šta li) na nekoj pustari u Teksasu, pred brojnim gledaocima, iz istog (remontovanog) aviona detonirao atomsku bombu (na bezbednoj udaljenosti od publike). To je planirao učiniti i 1995. na 50-u godišnjicu bombardovanja Hirošime, ali pošto su mnogi smatrali da je to velika uvreda za Japan i za protivnike nuklearnog oružja od toga se odustalo. Umro je 2007. zbog srčanih problema u 92. godini života.
Čarls Suini (Charles Sweeney) je bacio atomsku bombu na Nagasaki, izazvavši smrt oko 80.000 ljudi. Ni on nije izrazio žaljenje zbog toga, a kao i njegov kolega Pol Tibets, i on je nastavio vojnu karijeru i dobio određena odlikovanja. Napisao je i knjigu "War's End: An Eyewitness Account of America's Last Atomic Mission" (Kraj rata: Priča očevica poslijednje američke atomske misije) u kojoj opravdava bacanje bombe. U svojim kasnijim godinama je učestvovao u brojnim aeromitinzima gdje je izvodio kojekakve manevre i ostale kerefeke kojima je impresionirao publiku. Umro je 2004. godine u 84. godini života.
Ovoj dvojici bi trebalo pridružiti i glavnog naredbodavca ovih monstruoznih ubistava, američkog predsjednika Harija Trumana koji, takođe nije izrazio žaljenje zbog ovoga, a i on je umro u dubokoj starosti, sa navršenih 88 godina života. Trumanova logika je bila da je upotreba nuklearnog oružja spriječila stvaranje još većeg broja žrtava zbog eventualne kopnene invazije na Japan. Taman i da ta logika drži vodu, ovo samo pokazuje kako hladan razum može biti bezdušan i svirep pri ostvarivanju svojih ciljeva.
Izvori: en.wikipedia.org/wiki/Paul_Tibbets ; en.wikipedia.org/wiki/Charles_Sweeney
Svaki komentar je suvišan!
Efekat kada se tri ili više žena nalaze u kafiću, baru ili gde god, ZAJEDNO, one tada izgledaju neviđeno privlačno. Ali kada pojedinačno pogledaš svaku od njih, groblje... Smatra se da deluje samo u grupi žena, ali zapravo deluje i kod muškaraca.
-Brateee, vidi one ribe u separeu, aaa... Ima da navatam neku večeras.
-Ne seri bre, eno je ona Mileva sa brkovima.
-Auu, j*bem ti! Al' dobro… ni ove ostale nisu za bacanje.
-Šta bre jedeš govna, je l' vidiš ti ko je ono?
-Znaš ih? O, brate… Od kad se ti družiš sa ovakvim ribama?
-Brate kol'ko si ti zaostao. Ona skroz levo je Šomijeva sestra, znaš je...
-Šomijeva sestra... Ona što ima tuki?
-Ee, baš ta. Ona pored nje je dlakava Persa.
-Auu jbt, nemoguće. Brate, a one dve? One su bombe.
-Šta sereš bre? Je l' imaš ti decxko oči? Ona desno je Stojanka što joj lomili zube na gej paradi. Ova pored nje je moj brat od strica.
Egoistična anafora.
Ja kada koračam ovim besprekorno čistim gradskim pločnikom, dižem prašinu kilometrima u prečniku.
Ja kada zgazim na tu zelenu površinu vašeg uređenog parka, činim da sve vlasi trave svijeta klanjaju ka meni kao da sam Meka.
Ja kada uzimam tu vašu polu punopraznu čašu ponuđene vode, sve kapi svjetskog okeana zatrepere minijaturnim vibracijama uzbuđenja.
Ja kada gledam u svježe proljećno Sunce pogledom zabrinutosti i poštovanja, sve zvijezde ove galaksije upadaju u trku zvanu: Bacanje svjetlosti u dalj.
Ja kada ljubim tvoj obraz, elektroni atoma tvoje kože se istržu iz ustaljene orbite želeći da naprave trenje. Pojava poznata kao egoelektrični efekat.
Ja kada pišem definiciju, cio svijet prepun mene mastrubira nad njom.
Ja. Ja sam doktor svemira, inženjer intergalaktičkih vozila. Ja sam majstor.
Nema jačeg oružija. Kad ne pomažu ni avioni, ni rakete, ni pojačanje, tad nastupa govor koji rešava sve probleme, dileme i bezizlazne situacije. Govor održava lik iz filma koji je najpouzdaniji, koji je inače, sve bodrio tokom borbe i sad kad je najteže, on će ustati i reći svoje.
Opkoljeni američki vojnici, leže u rovovima ukenjani k'o grlice, Vijetnamci šmajsuju sa svih strana,
Met: Gotovo je, gotovo je, mama pomozi, mama!
Nikolas: Idemo na sladoled, biće nam lepo, da baš lepo.
Kristijan: Hoću kući, hooocuuu kuuuciiii!
Nastupa motivator.
Mel: Vojnici Amerike, nismo ovde došli da jedemo sladoled, ili da idemo kući, ili da plačemo k'o bebe. Ovde smo da bi, jebem mu... Ovde smo, jer nas je Amerika poslala da odbranimo svoje majke, sestre, decu. Ovde smo da bi pružili Americi miran san! I ako mi to ne uradimo ko će!? Amerika se uzda u nas, Zato Ameikanci, nećemo da se vratimo kući u limenom sanduku, kao gubitnici, koji su plakali i dozivali svoje majke, već kao pobednici koji su svim srcem branili Ameriku, je l' tako!
Svi: Tako jeee!
Rke kre prc prc, dum dum, bum, RaAtaAtaA, aaa ninđa trt, trt, trt, Hari Kiri dup, dup, BOOOM, konjišuaaa trrrr, trrrr, Gad demit, tup, tup, Vareva, reva ušinava! POBEDA!
Mel sa osmehom na licu i suzama u očima, uzima iz blata, pocepanu zastavu, Diže je iznad sebe, piči himna Amerike. Onako musavi ustaju iz rovova: "Jea, giv mi fajv, men"! Smeju se, grle i ljube.
________________________________THE END_______________________________
To su dva ekstrema između kojih se svi mi nalazimo.
Prvi nije ništa posebno doživeo, jer kad je trebalo živeti on se bojao, nije smeo da priđe Milici iz drugog dva iako je po celoj školi pričala da bi ga poljubila u usta, nije smeo da gađa komšiju jajem kad je ovaj izbušio specijalku za fudbal, nije probao travu, nije ni alkohol. Slabo je izlazio, jer je morao na vreme da preda seminarski iz Ekologije, a kada su svi išli na ekskurziju on je išao na selo da pomogne dedi da muze jedinu kravu koju ima. Imao je jednu devojku, dugo, onda ga je ostavila jer je bio previše dobar za nju. Oženio se prvom sledećom. Osnovao je porodicu i skontao je da je bio samo još jedan alat za produženje vrste. Počinje da savetuje omladinu da ne idu njegovim stopama, da se zajebavaju, da žive život punim plućima. Ko posluša taj savet, ne može a da ga narod ne krsti onim drugim terminom, to jest budala.
Goran: E zvao me ćale da dođem u Prag, naš'o mi je posao žigola u nekom džanki baru, kaže da ima para ko blata, a i jebe neke crnkinje ako prebaci normu, aj ideš sa mnom?
Zlatko: Ma ti i tvoj ćale ste budale, ne mogu ja, moram da idem u Prokuplje na parastos, prababi dajemo 30 godina, a posle toga moram da uradim neki seminarski, prijavio sam se na sekciju iz Biologije.
30 godina kasnije:
Zlatko: Sine, idi jebi nešto, šta buljiš u taj kompjuter?
Goran(telefonom): Halo sine? 'Ajde ljubi te tata sedi na avion za Sidnej, evo me u bolnici pa da me posetiš, ne ginu mi invalidska kolica . . . ne nije me niko prebio, pao sam sa kengura. . .A JEBO SAM GA! Pa jahao sine . . . I molim te ponesi par kila vutre nema ovde ni za leka, ima da se obogatimo.
Sinonim za mučenje, iživljavanje, maltretiranje...
Primeri iz svakodnevnog života:
- Poslednjih pola sata na poslu ili školi
- Aftershave posle brijanja
- Rasprava sa šalterskim službenicima u javnom sektoru
- Život sa matorcima posle 18-e
- Bacanje šita nakon feferonki
- Vožnja gradskim prevozom u vreme špica na 35c
- Stanje kože posle prvog odlaska na kupanje u godini
- Odlazak na pecanje, na Dunav, bez "Autan"-a
- Jelena Karleuša - uživo
- Seks posle litar loze
- Dan nakon žurke za 18-ti rođ.
- Zauzet WC pri napadu dijareje
- Gledanje Zvezde i Partizana na evropskoj sceni
- Odlazak sa ženskim polom u neki hiper-market
- Tuširanje, kada se odvrne i druga slavina u kući
- Nova obuća dok je ne razgazimo
- Narandžasta svetleća palica koja ide u krug, pri vožnji od 120 km/h
- Vreme provedeno kod babe i dede, u cilju dobijanja nekog keša
- Izlozi lokala na "Ušću" i "Delta city"-ju
- Slušanje predavanja na temu "Samoubistvo & apsurd", u budnom stanju
- Pucanje bilo kakve vodovodne cevi
- Ceo život posle rečenice: "Izvadiću na vreme" ...itd.
Posljednji izdanak jugoslovenske, srpsko-crnogorske i srpske škole košarke zasnovan na inteligenciji i dobrom baratanju sa loptom. Čovjek koji je igrao šah na košarkaškim terenima širom Evrope. Najsporiji igrač sa najbržim driblingom. Čovjek zbog kojeg je nastala izreka :“Kad ne znaš šta ćeš sa loptom daj je Bodirogi.“
Čovjek koji je u stanju da ti pogodi svoju prvu trojku u finalu turnira za pobjedu ili eventualno za neki produžetak. Slobodno bacanje je mogao promašiti jedino na Bogojavljenje, i to ako se nebesa otvore pa se njegov protivnik tad pomoli Bogu. U trećoj četvrtini od 20 peona 15 je njegovih. Srce, inteligencija i vještina, ma kako to danas izgledalo nemoguće, sve u jednom. Razdjeljak sa desne strane, tromost, besprekorno umiljata faca odavala je utisak štrebera zalutalog u mušku igru pod obručevima. Sve dok se ne izađe na teren. Onda vidiš da nije štreber, jer teško da štreber može postati doktor nauke kakva je košarka. Sve što je radio izgledalo je izuzetno jednostavno, potezi koji se vide na svakom terenu za basket izvedeni u pravom trenutku, protiv najvećih zvijezda evrposke i svjetske košarke. Pošalje NBA zvijezdu po ćevape, podigne palac i kaže :“ Mali, dobra ti je stara.“ Čak i glavni arhivator Čvarkov Đorđe je od njega preuzeo čuvenu rečenicu kojom je on ispraćao svoje protivnike :“Pozdravite mamu vašu.“ Gospodar igre jedan na jedan.
Danas je idol generacije Novak Đoković, svaka curica, curetak i cura vlaži za njim. Ali pitajte vaše mame... Svaka domaćica bi dala ćerku Bodirogi prije nego njemu, džaba milioni, teniski turnir, obilaženje svijeta... Veći šmeker je veći šmeker. U očima naših mama Bodiroga je jedini izbor za zeta,lijep, pametan ( ima razdjeljak sa strane, uredno podšišan), visok dakle zgodan, umjeren, ne puši ne pije, ima srce ko Rusiju veliko. Najbolji ortak mu Vanja Grbić (i dalje u očima mama), a od njih dvojice nema dalje.
Oni koji danas igraju košarku trebalo bi da uče na njegovom primjeru. Ne treba ti odraz od 123 centa, snaga, mišići, brzina i ostalo za pobjedu, košarka je i dalje misaona igra a lopta će uvijek biti makar malo brža od igrača, pa je suština i dalje u pravljenju viška.
Umjesto u teretani naši klinci neka vrijeme provode na terenu sa loptom u rukama, da ne bacaju šajte na koš, i da misle o igri košarke umjesto o tome kao da izbace 200 kila iz benča. Mislite o igri zbog trenera da im se u opis posla ne dodaje pridjev „sizifov“. Mislite zbog onih koji sjede ispred televizora i koji će vas dočekati ispred Skupštine.
Mislite o čovjeku koji je nosio broj četiri a igrao za čistu peticu.
Jaca je seoska frizerka koja cene svojih usluga naplaćuje do 30% skuplje nego gradski frizerski salon. Ona ima nekih četrdesetak godina, pomalo je bucmasta i širokih kukova a najveći deo svog slobodnog vremena provodi u kući. Shvativši da ima dosta "praznog" termina u svom životu, odlučuje da otvori svoj frizerski salon u lokalnom selu a pošto se on nalazi u samom centru sela, pored jedine prodavnice, Jaci neki poseban marketing i ne treba.
Ona deluje smireno, opušteno i relaksirajuće, nasmejano i uvek spremno za šalu. Niko je nikad nije video smrknutu, čak ni u situaciji kada neki meštanin, vraćajući se iz njive, odluči da časti sebe "na dvojku", pa unese šurnjaes kila blata u salon. Međutim, ona kaže da nema veze iako bi mu rado odsekla uvo makazama.
Jaci je pravo ime Jasmina, ali je od milošte zovu Jaca i njoj se to sviđa. Jer, jebiga, tako je i logično. Ovi mlađi je zovu teta Jasmina jer ih je blam da kažu Jaca (?!). Kao da će, ne daj Bože, na kurac da ih baca. Elem...
Pošto je blizu "lepih" godina a dosta je kasno stala na ludi kamen, njen klinac tek sledeće godine polazi u predškolsko. Mali je idiot, generalno gledano, jer koristi činjenicu što mu je majka frizerka pa izvodi svakakve besne gliste, tipa "Hoću frizuru k'o Bakari Sanja!" a kad ona kaže da ne ume tako nešto da izvede, mali je u fazonu "Sve šišaš, mene nećeš, a frizerka si!". Dete joj je, voli ga i svima priča o njemu.
Jaca se bori svim silama da sačuva mušterije iako cena muškog šišanja iznosi 200 dinara dok kod gradskog frizera Coneta dobiješ novine, šišanje, odgovor na pitanja "Ko se s kim jebe u njegovoj zgradi?" i "Do koliko je jutros zaginuo sa ortacima?", par saveta šta da koristiš protiv peruti (isključivo ako ga sam pitaš) i sve to staje u 150 kinti. Jaca to zna i takođe zna da time navlači na sebe gnev seoskih baba koje su sve videle i čule u životu ali "takav bezobrazluk još videle nisu". Da bi tih 50 kinti nekako opravdala, mlađoj populaciji postavlja retoričko pitanje "Da li želiš da ti stavim gel?", a ko ne želi? Iako znaju da će on trajati samo dok ne odu kući pod tuš, klincima je gotivno da kroz selo prođu a da im je dignuto, ako me razumeš. Ovim ih je Jaca samo privukla k sebi i zacementirala sigurne mušterije pa čak i u vreme pauze od 14 do 16h, nema nikakvih problema da ih smandrlja.
Zato je Jaca bogotac.
Opsesija naučnika, ali i nekih pisaca je kako funkcioniše ljudska svest. U književnosti su najpoznatiji Džejms Džojs, Vilijem Fokner i Virdžinija Vulf. Prikazuju kako ljudski um nikada ne miruje, već preko sistema asocijacije luta od teme do teme, gazeći barijere prostora i vremena. Kako bi bolje pokazali da su to misli, a ne klasične rečenice, ne poštuju interpunkciju, unutrašnji monolog je pisan malim slovima, a u stanju afekta velikim.
-E, tebra, vidi ovo. Jel’ mi ovo mladež ili bradavica?
-Bradavica.
-Ma, da nije mladež?
-Ma, jok.
-A jel’ mi to uvek bilo tu i tako?
-Bem li ga, mislim da jeste.
-More, da mi nije ovo nešto opasno.
-Nisam lekar, idi kod njega.
-Ma, da mi ti opet pogledaš da nije mladež.
-Bradavica je.
-Koliko si posto siguran?
-KOLIKO POSTO? NIJE TI OVO MILIONER JEBAO TE I IVAN ZELJKOVIC I TARIK FILIPOVIĆ PA I ONAJ MILIONER IZ BLATA INDUSKI JEBO GA MAHATMA GANDI IONAKO ISTI KO ONI IZ CIGANMALE SAMO ČISTIJI I NE KRADU POKLOPCE OD SLIVNIKA NA STOJKA IH NATAKNEM UMALO NE ODVALIH TOČAK PRE NEKO VEČE JES DA MI KOLA NISU NEKA ALI ŠTA ĆU KAD NEMAM ZA BOLJA JEBEM TI DRŽAVU KAD NE MOGU POŠTENO ZA BOLJA DA ZARADIM JEB’O IH KURAC NENORMALNI I …
- Ma, jeb’o mene kurac nenormalni kad te i pitah tako nervoznog!
