nemačko-zerbiše kovanica koja upire prst u lenjivca i "lakoćemo" lika čija je životna preokupacija provetravanje sopstvenog sedalnog dela...
"Luftiguz" protiv bele kuge
L.LAZIĆ - N.SUBOTIĆ, 14.05.2004 18:36:14
NOVI SAD - LJudskoj mašti nema kraja. Jedan od retkih koji je čudom neviđenim uspeo da osvoji svet jeste banjalučki inovator Dragan Tadić (44), inače diplomirani ekonomista, koji je za svoj pronalazak - muške gaće sa ventilacijom i termoregulacijom, na nedavno održanoj izložbi inovacija “Lepan” u Parizu, osvojio zlatnu medalju i neskrivene sipmatije posetilaca.
Draganov muški donji veš jedinstven je u svetu i predmet je najrazličitijih duhovitih kometara. Za razliku od običnih gaća i bokserica, Draganov izum reguliše temperaturu genitalija, što pomaže u borbi protiv steriliteta.
- Kod klasičnih slip gaća, polni organ priljubljen je uz telo i zato se zagreva. Ovo izaziva umanjenu pokretljivost sprematozoida, i eto bele kuge - veli Tadić. - Kod mojih gaća problem je rešen sistemom ventilacije. On se sastoji od otvorenih delova veša na delu prema nogama, odnosno stomaku, i specijalnih kesica.
“Luftiguz” gaće izrađene su od 95 odsto pamuka i pet procenata likre. Ima ih u raznim bojama, ali i varijacijama.
- Napravio sam tri modela. To su seksi, sportske i normalne gaće. Na vrhu sam prišio mašnicu koja kada se povuče za tren otkriva genitalije. Ovaj dodatak zove se “povuci mala” - otkriva Tadić uputstvo za upotrebu.
Šalu na stranu, Tadićev izum zainteresovao je zemlju galskih petlova.
- Ponuđena su mi dva ugovora. Francuzi žele da u Banjaluci otvore omanju fabriku za izradu mojih gaća. Takođe, ponuđen mi je i otkup licence na pet godina. Zarada će bez sumnje biti velika, jer sam za vreme izložbe prodao svih 70 gaća, po ceni od 30 evra za komad - otkriva Tadić i finansijsku stranu ovog nesvakidašnjeg patenta.
"PROVETRAVANJE"
PORED sistema ventilacije koji sprečava pregrevanje penisa i testisa, Tadićeve gaće poboljšavaju higijenu genitalija, jer “provetravanjem” umanjuju znojenje.
(sa sajta večernjih novosti)
(dakle, svaki dan bar po jednom mora da me bude sramota od tuđe gluposti...)
Obavezan sastavni i formalni deo svakog dužeg razgovora sa našim starijima. Naime, nema te teme, aktivnosti i dešavanja, koja su u naše današnje vreme ravna svim onim događajima koji su se odigrali u prethodnim vremenima. Nebitno da li su naši stariji bili direktni ili indirektni učesnici, sve ono što se pre dešavalo je mnogo teže, opasnije i za današnje generacije prilično nedostižno. Treba se složiti u nekim aspektima, tipa, nije život isti onda i sada, da je tehnika mnogo stvari odradila za nas, ali problem je konstantno omalovažavanje mlađih naraštaja i nepoverenje koje se odaje pri svakoj aktivnosti omladine a koje se tako redovno ispoljava kroz tu rečenicu "eeeee moja deco....". I šta god znali, koliko god u životu prošli, nikada nećemo biti dovoljno dobri, baš iz razloga što nismo živeli njihov život, mada trebali bi da se zapitaju nekada, da li su i oni naš život proživeli i da li možda treba malo više razumevanja da se pokaže, ne stalno, makar ponekad...
- Jaooooo deda, pada sneg napolju! Jeeeeee idemo na sankanje i grudvanje!
- To sneg, ha pa ne zasmejavajte me, eeee deco moja u moje vreme kad padne sneg, a mi na selu bez puteva i mašina za čišćenje, do struka napada, ne možeš po pet dana iz kuće da mrdneš! Ovo danas neki prdavac od snega, sutra ga već neće biti!
- Daj matori ne davi decu, nego skidaj sanke sa tavana i maži slaninom da mogu klinci da idu da se igraju...
-----------------------------------------------------------
- Marko, sunce mamino, aj skoči do pekare kupi hleb jedan da imamo svežeg 'leba za ručak...
- Kod Sime pekara?
- Da tamo dušo...
- Ni slučajno tamo da si otišao, mašinama leb mese, ko zna šta sve stavljaju u njega! Eeee deco moja, kakav je nekad pre 'lebac bio, pa pojedeš komad 'leba ko da si batak ćureći ceo smazao, a ne ovo danas, samo hemija i naduvano, ni za svinje ne valja...
- Ništa deda, sutra ti praviš leb pa ceš nam pokazati...
- Nego šta, kad ga rukama umesiš pa osoliš dobro, kakav kurac Sima pekar, ima odma da zatvori pekaru svoju, kad samo omiriše ovo...
- Dobro deda čuli smo, aj ti sad lepo Mare samo kupi hleb da ne ostanemo gladni od ovih dedinih priča....
-----------------------------------------------------
- Bill diži dupe idemo da kupimo pečurke u šumi!
- Ne mogu deda, prehlađen sam, baš mi je loše a i kucam neki kompjuterski program, sada treba baš da ga završim, velike nade polažem u njega!
- Vidi ga, mala kijavica i odma ko mlitavko neki se ponaša, diži se bre!!! A i to tvoje čudo od plastike što kuckaš na njemu, ko da će ti to doneti nešto u životu!!! Eeee dete moje u tvojim godinama ja sam uveliko već zidao i radio s svojim starcem, da znaš samo šta smo mi sve uradili, ne bi verovao! Počinjem da sumnjam da nisi od naših Gejtsova!!! Nikad od tebe neće biti ništa!
Ono što mi svako jutro podigne pritisak bolje od kafe, koka-kole, guarane i kokaina, zajedno, i svako jutro me dovede u predinfarktno stanje. Jeb'o je onaj koji je izmislio.
Jogurt ( 0,5% mlečne masti, litarsko pakovanje ):
Ispod poklopca ljubičaste boje se nalazi, za ostatak flaše, zaliven poklopac od meke plastike. Za taj poklopac, u dužini njegovog prečnika, nalazi se zalivena tanka tračica od istog materijala, koja služi odvajanju poklopca od ostatka flaše. Njenim povlačenjem bi poklopac trebalo da se odvoji od flaše, čime se pristupa njenoj sadržini tj. jogurtu. Međutim, taj poklopac je tako zaliven, a traka tako tanka, da pri pokušaju otvaranja ona obavezno puca, a sa njom pucaju i živci osobe koja otvara flašu. Sledeće što preostaje je uzimanje kuhinjske nožekanje i zabadanje njenog vrha u neotvoren poklopac, ili nabijanje palca jedne od ruku u isti, pri čemu obavezno dolazi do prskanja sadržaja ambalaže po celoj kuhinji, koje je praćeno izgovaranjem najstrašnijih psovki koje čoveku u tom trenutku padaju na pamet.
Druga varijanta je da se u frižideru već nalazi flaša jogurta koja je do pola puna. Pošto je stajala neko vreme, došlo je do obrazovanja taloga i isplivavanja surutke na površinu. Da vam se ne bi dogodilo da pijete samo surutku, vi ćete, kao svako razumno biće, pre upotrebe promućkati sadržaj ambalaže. Tu na scenu stupa ljubičasti zatvarač koji je napravljen tako da između njega i flaše uvek ima "lufta", koliko god da ja dobro zatvoren. Tada pri pokušaju mućkanja jogurta dolazi do rasipanja njegove sadržine po celoj kuhinji, koje je ponovo praćeno repertoarom teških psovki.
Zbog ne prijanjanja ljubičastog poklopca za flašu, neka vam je Bog u pomoći ako nemate mesta u vratima frižidera, a u njega vraćate načetu flašu. Pri sledećem otvaranju istog, videćete baricu jogurta, ili razliven jogurt po svemu ostalom što se u frižideru nalazi, što opet zavisi od toga na koju ste rešetku odložili flašu. Naravno i u ovom slučaju, vaše otkriće će biti praćeno gomilom pogrdnih reči i izraza upućenih dobrim ljudima u kompaniji "IMLEK".
Mleko ( 0,5% mlečne masti, litarsko pakovanje):
U ovom slučaju patent za otvaranje je nešto drugačiji i sastoji se od plastičnog poklopca bele boje na preklapanje ispod kog se nalazi alu-traka, čiji je jedan komad slobodan radi otvaranja. Kada se podigne poklopac, prostim povlačenjem, alu-traka bi trebalo da se skine, čime se omogućuje pristup mleku. Al' ne lezi vraže, deo aluminijuma koji je ostavljen zbog povlačenja obavezno pukne, tako da se ponovo mora potražiti pomoć kuhinjskog noža, ili nekog od prstiju ruke. Neretko se dešava da plastični poklopac nije dobro zalepljen pa otpadne. Ako ipak uspete da otvorite pakovanje, problem nastaje i pri sipanju mleka u čašu, jer kroz otvor takvog oblika mleko prska i poliva na sve strane, što vodi do dobro poznatog psovanja i proklinjanja sebe što voliš mleko, a i "IMLEKA" što ne patentira neku normalniju ambalažu.
Nekada je prva asocijacija na ovo prezime bila oružarska manufaktura iz mestašca Zul u bivšoj DDR. Osnovali su je vesela braća Merkel u cilju proizvodnje lepih, kvalitetnih i skupih, ali zato izdrkanih, komplikovanih i do bola osetljivih lovačkih pušaka.
Sada je prva asocijacija doduše odvratna, ali ništa manje izdrkana, osetljiva i komplikovana babetina.
-Sav srećan, kupio Merkel-Suhl bokericu preko oglasa, dao 1200 E i misli da je super prošao jer u Frankoniji nova košta 3800. Prethodno je imao Rusku. Posle prvog lova dolazi kod majstora-
-Daj vidi ovo lebati, neće da puca neki kurac i ne izbacuje patron, a treba mi za Nedelju...
-Pa za neku nedelju će da bude, al za ovu neće. Pukla ti udarna igla, sto posto si opalio na prazno.
-Pa normalno da sam opalio, uvek opalim pre nego što je rasturim, onu rusku sam tako dvaes godina i ništa joj nije falilo.
-E pa za Merkela moraš da stavif Pufferpatrone pre nego što opališ na prazno. 10 E komad, inače igla krc. A, 40 E ti je igla sa zamenom.
-A što neće da izbacuje patron?
-Kad si je prelamao sa polomljenom iglom pukla ti je opruga na ejektoru. 40 E opruga plus 40 E zamena, lisnate opruge, mora da se balansira ceo dan da bi izbacivala isto.
-Al na Ruskoj je to bilo...
-Eee tek ćeš se ti poželeti nje... Kad si ti ove cevi čistio zadnji put? I šta si sipao?
-Pa ja pre nedelju-dve... Neko ulje za sivaću mašinu što?
-Za Merkel mora samo kvalitet, Ballistol i tako to. Nema ona hromirane cevi iznutra ko što si ti naviko. Pogledaj već su se pojavili krateri, sjebao si cevi. A i ove fleke na bruniru će brzo da se pretvore u koroziju, to si opet jeo jabuke pa pipao pušku? Nisi valjda dozvolio i da ti pokisne?
-Pa kupio sam je za lov jebote ne da je držim u vitrini, mora da pokisne nekad!
-Jeste, al ima specijana krpa 30 E košta i onda...
-E batali, daj mi to govno da ga olomim o beton, kud izdadoh Majčicu Rusiju!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
-Frau Merkel, da se više ne bi zajebavali, rešili smo da odustanemo od Kosova.
-Ach Himmel, kako to mislila?
-Pa lepo, neka ga šip.., albancima, izlazimo iz priče skroz. Jel to OK?
-A jug Serbia?
-Pa neka im i to, samo da nemamo više ništa sa tim govnima i da nas ne jebete više sa njima i njihovim pravima.
-A pa ne moše, kako ti to mislila? A sandšak, a vojvodina, a prava roma i sinti, a vlasi u negotin, a LGBT manjina, a euro 8 norma za izduvne gasove, a aflatoksin, a Putin i vojna parada, ko je zapalio ambasada i šta je sa 300000 neprijavljenih kineza i ko je izvršio privatisacija u Slovačkoj?
Krajnje neophodna akcija prikupljanja materijalnih sredstava za osnovne potrebe naših političara. Stvarno, mogli smo malo da prestanemo da budemo okrutna stoka i gledamo samo sebe, i od svojih skromnih plata odvojimo jedan simboličan procenat onima kojima je novac zaista potreban.
Pa kako da nam bude bolje? Ti ljudi su gladovali tokom školovanja, dali sve od sebe da dodju na čelo države i pomognu našem narodu, i kako im se vratilo? Mrzimo ih jer ih gledamo kako u skupim odelima izlaze iz nabudženih automobila, odlaze na posao na kojem ne rade ništa i samo nas varaju i lažu.
A u stvari, sve je to službeno, i ti jadni ljudi dele marginu sa samohranim majkama, penzionerima, ratnim vojnim invalidima i izbeglim i raseljenim licima. Pa oni nemaju ništa!
Prijava imovine poreskoj upravi. Podnošenje dokumenata, na videlo izlazi skroman posed i bedni kapital naših sirotana:
Tadić - Moja porodica i ja se nekako krpimo, plata jeste dobra ali i nas je četvoro. Živimo skromno u iznajmljenom stanu, dvoje dece školujemo, od države su mi sledovala ova tri odela, službeno vozilo i šofer, i mesečni tretman u kozmetičkom salonu i solarijumu. To je sve. Odela mi krpi moja dobra supruga, ponekad iznajmim neko armanijevo kad idem u stranu posetu od svojih para, jer budžet nam je tanak. Ali neka, ne žalim se - ova država ima snage, još koja godina i staćemo na noge, pa će i meni i mojoj porodici biti bolje (ženi se krišom otela jedna suza, u kojoj je izrečen sav bol i težina odricanja majke dva studenta).
Nikolić - Evo ja sam dokumenta priložio : nemam predsedničku platu, ali proračunatom štednjom uspeo sam da kupim ovog mog polovnog yuga i mali plac u Lozoviku, za desetak godina skrpićemo i za neku udžericu. Ali nama je i to dosta. Sam sam svoj majstor, popravljam po kući kad zatreba, odradim neki grob kad uleti da se malo pokrpim sa strane, a ovo prase što sam pekao za Uskrs sam sa svojih deset prstiju do 60 kila dogurao! Ali kažem vam - kad srpska napredna stranka dodje na vlast, svaka srpska kuća će imati prase za svaki srpski praznik! Tradiciju i zdravlje moramo sačuvati.
Dinkić - Oduvek sam sanjao jednog audija, kuću u Parizu, vikendicu na Kopaoniku i lepo odelo da ga prošetam gradom, ali većina je ostala samo san..Još u studentskim godinama shvatio sam da ekonomiji naše zemlje treba oporavak, bilo je Srbija ili ja. I šta sam mogao? Vredno sam radio, a šta sam dobio? ŠTA?
Imam jedan stan od 40 kvadrata na Petlovom brdu! Belu tehniku sam uzeo na kredit! Ovo odelo nije moje, to sam dobio kao ministar! Dobio sam makar audi, ali to je samo službeno vozilo koje će mi biti oduzeto na kraju! I kada sednem u njega, vrati mi se komad mladalačkog sna, i ja shvatim da mi je ova zemlja uzela i sreću i znoj, a nezahvalni narod hoće moje suze i krv! Pa zar sam to zaslužio!
Vidno slomljen, ministar Dinkić roni suze, Djelić ga teši..Poreska komisija ostaje u šoku i neverici, posramljena jer je sirotinju nabila u ćošak.
Predsednik poreske komisije se hvata za glavu i tiho reče : "Jebote, kakvi smo to ljudi"?
Savršen primer uplitanja emocija u neprestanim raspravama pristalica antagonistički nastrojenih klubova. Mesto gde se gubi sva racionalnost, a svi dokazi i argumenti postaju jalovi i beskorisni. U slučaju da se nađete u središtu rasprave ove vrste najbolje je pronaći izgovor da što pre iz iste nestanete ako želite da izbegnete prerano gubljenje živaca, razuma, a bogami i zdravlja jer se iste rasprave neretko završe izlaganjem neoborivih argumenata ( psovki, pesnica, bokera, praćki, kamenja, bejzbol palica, čokera, pajsera, pendreka, teleskopskih palica (čeličnih ili polikarbonatnih) cevi od usisivača, letvi, slomljenih flaša, čekića, eksera, buzdovana (Uspomena sa Zlatibora), noževa, šurikena, petardi, sprejeva, elektrošokera, pištolja na vodu, pištolja na kuglice, mauzerki (pradedinih), šmajsera (dedinih), CZ 99 - ki (očevih), suzavaca, kašikara etc.). Jednom rečju, izbegavati u širokom dijapazonu.
Subota 02:47 a.m.
Grupa navijača s niskim procentom krvi u alkoholu šeta ulicom glasno pevajući, trudeći se da usnule duše probudi pesmama posvećenim voljenom klubu. Odjednom, harmonične, pulsirajuće zvučne talase svojim neskladom remete drugi, veoma poznati, na horizontu se naziru ogromne, mračne prilike u drugačijim šalovima od posmatrane nam grupe, polako se približavaju, grupišu i staju nasuprot drugoj strani. Nakon par minuta prepucavanja, odlučuju se na žestoku debatu kao uvertiru dugo očekivanom razmenjivanju nežnosti, različito naelektrisanih nam grupa. Nakon par komentara serviranih s finom dozom bezobraznosti i nekoliko ubačenih stilskih figura, jedan od pristalica dijametralno suprostavljenih grupa nudi se da od kuće udaljene par kilometara donese ultimativni, neopoziv dokaz jak kao suma Darvinovih, Ajnštajnovih, i Njutnovih teorija. Obe grupe pristaju planirajući da potrebno vreme iskoriste za fizičku i psihičku pripremu članova za neodložni sukob kojim će ukazati na Konačno rešenje.
Subota 03:35 a.m.
Nakon podužeg vremena, odsutni pristalica se vraća na poprište, predajući komad papira vođi suprotne ekipe, toliko pompezno i dostojanstveno da je čovek mogao pomisliti da pred sobom vidi oličenje samopuzdanja i sigurnosti. Brzim i oštrim pogledom vođa čita sledeći naslov: "Beogradski momci više titula od večitog rivala". Letimičnim pogledom na ime novina počinje grohotno da se smeje.
Vođa 1: - Ha, ha, ha, šta je bre ovo pacovi? Ovo je taj dokaz? Ma da, istinito kao gospa iz Međugorja. I to nam uvaljujete Novosti, a svi dobro znamo za koga navija Cane.
Vođa 2: - Šta? Opet ne verujete? Ma, vidi se ko je smešan! I kome ti da je pacov, bre? (praćen velikom grajom svojih pristalica naređuje juriš)
Suparnici uzvraćaju istom merom.
"I jurnuše tada u oblaku praha i nastade tresak i krvava trka."
Zaključak:
Novine: 2 teže ranjena, dvadesetak s lakšim povredama pušteni na kućno lečenje. Stanje teže povređenih stabilno, i van životne opasnosti iako su kod jednog primećene opekotine III stepena, dok je drugi pretrpeo ozbiljnu kontuziju glave i nad njim je izvršena uspešna operacija i trenutno se nalazi na intezivnoj nezi.
Nevladine organizacije: Apelujemo javnosti na sve veći porast fizičkih obračuna navijačkih grupa i predlažemo brzo donošenje zakona o javnoj bezbednosti.
Vlada: Odlučno u borbu protiv nasilja!
Klubovi: Mi s tem nemamo ništa!
Jedan od učesnika tuče: Nije doneo samo novine već i prateću opremu!
Gomila djakuzija, krom felni, roštilja, pičetine, čamuga, skupih auta i ostalih elemenata (američkog) kurčenja upakovana u jednu emisiju koja nabija komplekse sirotinji.
Američki san živi. Samo treba da budeš vredan i da se boriš za svoje snove pa makar ti bio starleta, vozač bicikla ili kvoterbek nekog žnj tima u Ohajo severnoj ligi. Ako ti MTv dodje u kuću znaj da si uspeo u životu. Ako niste gledali emisiju ovako otprilike izgleda.
Neka tetovirana čamuga otvara vrata ogromne vile i pozdravlja ekipu.
Prva stvar koju pokazuje je vozni park. Tu mora da bude jedan američki džip uradjen po narudžbi. Ne zna baš koji je motor, koliko troši i kad mu je radjen servirs al zato o felgama zna sve. Tu je i neko staro američko auto koje gore navedeni preuredjuje u najgoru kombinaciju boja (zelena i crvena na primer). Tu je i dika Njemačke industrije mečka ili bembara koju koristi za otići "na kafu".
Ulazimo u kuću. Ogroman hodnik u kome centralno mesto zauzima akvarijum ili fontana i stepenište sa obe strane. Na podu je krzno neke životinje i domaćin oktriva da je to sabljozubi tigar. Na stepenicama je gospodja dotičnog. On se uglavnom zove Rašonda. On je gleda, trlja ruke i oblizuje se u fazonu "Sad bi ti pičku raspolučio, al evo došli mi ovi pa ne mogu sad". Rašonda ne tangira ekipu koja je došla, odlazi u brlog od jastuka i gleda tv.
Crnac ih vodi do kuhinje. To je recimo 8 sa 8 prostor prepun vitrina, latica i sa centralnim stolom na kome nikad nije isječen komad ljeba. Pored stola je frižider koji domaćin otvara i pokazuje šta ima u njemu. To su uglavom neka energetstka pića, zamrznuti fileti od bokte pita kad i možda po koji šampanjac.
Sad ih vodi na sprat. Tu je master bedrum i tu se dešava madjija sa Rašondom. Plazma je postavljena na plafon i može da se pomera u zavisnosti kako se ti postaviš. Pored je kupatilo u kome je djakuzi i tuš kabina veličine nečije sobe. Da, i tu se nekad dešava magija i tu je naravno plazma. Ulazi u sobu koju on zove ormar. Ima milion patika, satova, trenerki.. Uglavnom je sve u zelenoj-crvenoj boji jer je to njegov fazon i on to fura.
Na redu je podrum. Tu je teretana, bilijar klub, kuglana i bioskop u kome je jedan dio njegovog društva. Gomila smradova koji žive preko njegove grbače, al eto on je dobra duša velikog srca pa ih pušta.
Na polju je ogroman bazen sa vodopadom i djakuzijem u kome su kuje koje pretenduju da sjebu glavnu lavicu Rašondu. Pored njih je ostatak onih smradova iz bioskopa koji roštiljaju. Crnac gura debelog crnca u bazen i svi se smeju. Malo dalje je teren za basket na kome u onom krugu dje treba da piše pionir piše njegovo ime. Debeli crnac pokušava da položi ali domaćim mu udara bananu. Ekipa vrišti i pada po terenu od smeha.
Eto, to bi bilo to. Videli ste moja auta, sobe, kuje, bazen i teren. Sad bi vas molio da odete.
Strongmen takmičenje u životinjskom svijetu. Ako Grmečka bodljevina bakova predstavlja Olimpijadu za sve ostale sportove, i štraparijada na Driniću takođe predstavlja Olimpijadu, samo zimsku. Nije toliko popularna kao bodljevina i ne održava se toliko dugo, ali ima odredjenu važnost među sportovima u Krajini. Svi konjički sportovi su pederski u odnosu na štraparijadu.
Suština štraparijade, za one koji ne znaju, je u sledećem... Zapneš balvan za dva konja i oni vuku i čiji će par konja dalje odvući pobijedio je. Jednostavno. Ali ima i svojih caka, konji moraju biti uigrani kao Kića i Praja, kočijaš mora imati autoritet i znati kad da udari, kad je najpotrebnije da se najviše povuče. Nekada nije bilo pravila, pa su plemenite konje udarali kandžijama, letvama, okorcima, ma čim stignu. Jadno, ali tako je bilo. Danas nista, možeš pored njega udariti bičem , galamiti do mile volje ali ne smiješ ih udarati. Samo rukom.
Konji se inače dijele na toplokrvne i hladnokrvne. Toplokrvni su oni elegantni trkaći konji a hladnokrvni su oni koji se najčešće koriste za rad, čvrsti, impozantni, a mirni k'o Koštunica. Na štraprijadam učestvuju, jasno je, hladnokrvci.
Kao ključno pitanje postavlja se otkud tolika popularnost štraparijade u posljednje vrijeme? Pa, mili brate, gledaš one konje kako tegle trupce, gledaš sebe, imaš parnjaka kao i onaj, tegliš ,život te šiba, tegliš na očiglednu radost drugih, tegliš dokle možeš, jebi ga. Život težaka.
Sjedio sam u pet do ponoć i prizivao Duhove, i...Pali su Duhovi, svetac je, ne radi se, i samo jedna opcija postoji. Štraparijada na Driniću. Povešću sve svoje rođake, ima nas, a ja zaradio pare u Osterajhu, ne može ih nestati danas. Sazvao sam ih u dva auta po pet, i uputili smo se prema Driniću, najudaljenijem mjestu na planeti s koje god strane okreneš.
GLEDAJTE U TO KOLO PRED SOBOM IMA KRIVINA NA SVE STRANE!- kričila je stara majka.
Legla auta do zemlje, izdišu savlađujući puteve vukojebine, ali lagano, nakon nekog vremena već nam se smiješe šatori, Sinovi Manjače i miris janjetine. Stigli smo. “Osmica“ udara ispod svakog šatora, dok prestane pod jednim, kreće pod drugim. Nažalost, malo kasnimo, biće problem da nađemo mjesto do ograde, ima nas, krupni smo ali ovo je sve superteška kategorija, probali malo trbuom ćunuti ali ne ide. Probili smo koridor nekako, pobile se neke budale, i prišli ogradi.
Konji su Strašni sud za pogledati. Sila nebeska. Nevjerovatna je snaga u njima. Masa ushićeno urla kad god konji potegnu svom silinom napred, staza je uzorana sva, ono što oni povuku traktor ima problem da vrati na početak staze. Neki se pod silinom tereta zanose u stranu pa ne mogu više, neki imaju dobar start ali brzo im ponestane snage, nekim kočijaš usere sav trud, bar tako kažu ovi stariji ja se u gonjenje konja nešto i ne razabiram. Količina psovki je nevjerovatna, pa znamenita poslovica dobija svoje otjelotvorenje. Nema Zmaja od Šipova pa je narod uskraćen za popriličan komad budaletine.
Počinje i kišica neka, stvara se kaljuža na stazi, konjski vonj počinje da se uvlači pod kožu, a onda na scenu stupa on, čije se ime izgovara sa poštovanjem, u ovom sportu, on je institucija, Putin, Šešelj – Milorad Stojanović ZIS! Svi su se ućutali, netremice gledaju u ovog gorštaka širokih ramena , duge rijetke kose slijepljene uz glavu. Ima šake k'o lopatice na turbini Hidroelektrane Đerdap, ja mislim da bi odfikario glavu nacijelo normalnom čovjeku da ga potrefi samo jednom. Izvodi svoje konje za koje se sumnja da su direktni potomci u pjesmama opjevanog Jabučila. Cigan i Mango. Od pojave ovog tria mnogima se otima uzdah iz grudi.
Krenuli su... Cigan i Mango u istoj sekundi, uigrano,iskusno, potežu svom silinom. Zis urla za njima, udara šakom, kune klete. A oni kidaju, zastanu da uhvate daha i opet iz sve snage povlače, svaki mišić preijeti da se odvoji od tijela pod naporom. Ja ne bih mogao istovremeno dva tastera na kompjuteru stisnuti ni približno koliko ova dva konja istovremeno povlače, lagir se ne usuče ni centa. Međutim, trupac je ogroman i oni staju, ne mogu više, para im udara na nozdrve. Oduvali su konkurenciju i Zis, njihov strašni gospodar, sada počinje da ih ljubi i miluje. Utom kreće i pjesma „Za Zisova oba ata nude traktor i Pasata“, i narod se seli pod šatore...
A pod šatorom ima šta i da se vidi, muzika trešti, mladice skaču, štrapari ne žale pare, štedili su čitave godine, i bacaju na sve strane. I meni dolazi konobar...
-IZVOL' , ŠTA'Š PIT'?
-JEN', DVA, TR', ČETR'...DES'T. DAJ DESET GAJBI PIVA. USTVARI NEMOJ, PORENI JEDANEST, MORE KO POZNAT NAIĆI.
MOŽE LI DA VAM DONOSIM JENU PO JEDNU, DA SE NE MLAČI.
NE MORE, SVE PORENI OVAMO, IMAM PLATITI NIŠTA SE NE BRINI KRV SAM PIŠ'O 6 MJESECI ZA OVO.
Donesoše momci, naslagaše, muzičari se zgledaju.
-KOL'KO JE ?
-PIVA PET MARAKA, 'ILJADU I STO!
-HRK PU! STO DVJES' TRISTA...'ILJADU I EVO TI PEDESET NA KAVU. SAMO MI OSTAVI OTVARAČ DA JE NE BI JA SAPONOM OD OPANKA OTVRAO. I PORENI JANJETINE.
- KOLIKO, IMAMO I SALATU SAMO RECI KAKVU ĆEŠ.
-SVAKOM PO KILU, BOLJE DA IMA NEGO DA NEMA, I CRIJEMOŠE U SALATU, AKO NEMA GREDICU LUKA MLADOGA. I NAVRATI NA PIVU SLOBODNO. ŽIV MI BIO...
I tako do duboko u noć...
Škija: Domaći 'križani' duvan za cigarete i lulu. Cigareta se pravi tako što se nasitno izrezani (iskrižani) domaći duvan stavlja u papiriće koji se zovu ćati. Duvan se stavi u ćat, koji se zatim oprezno, polagano valja i mota prstima, ovlaži se jezikom, i tako zalepi, formirajući cigaretu bez filtera. Najbolji duvan za ovu namenu može se naći u Hercegovini, a poznato je da je i Tito, pušio duvan 'ravnjak', koji mu je po posebnoj narudžbi dostavljan iz Istočne Hercegovine.
Ćeif: Turcizam, nešto poput 'meraka', ali blažeg inteziteta i vezano za fizičku potrebu čoveka da da oduška svojim čulima (polagano ispijanje kafe na primer).
Zimsko jutro... Visok, stariji čovek,oštrih crta lica, naboranog i opaljenog vetrom i suncem, sedi u seoskoj kafani, pogleda prikovanog kroz prozor, na snegom obelela polja i brda i poneki snežni kovitlac podignut naletom ledenog severca, čekajući vruću domaću kavu i lozovu rakiju od malo punije kuvarice, koja neumorno radi oko džezve, i loži vatru u velikom šporetu na drva iz kojeg izbija uspavljujuća toplota, koja otkravljuje svaku promrzlu kost putniku namerniku, koji se usudio po ovakvom mrazu nekuda krenuti. Čiča Mitar čeka tridesetogodišnjeg, najmlađeg sina Iliju, friško diplomiranog pravnika, koji mu dolazi autobusom iz Beograda sa sve diplomom Pravnog fakulteta, da se pohvali ocu, koji je, vodeći gorštački, radnički život, plaćao školovanje najmlađem sinu. Napokon mu kuvarica donese kavu u malom ibriku (starinska džezva), fildžan (šoljica za kafu bez ručke) i pola deci čiste domaće loze. Mitar izvuče promrzle ruke iz džepova, huknu u njih i protrlja ih da krv malo prostruji, pa posegnu ponovo u džep za limenom kutijicom u kojoj su bili duvan i ćati. Izvežbanim pokretom Mitar otvori kutijicu, uze jedan papirić, stavi u njega duvan i polako krenu da pravi prvu jutarnju cigaretu, nijednog trena ne skidajući pogled sa prozora i beline koja se pružala vidokrugom. Spretno završi cigaretu, otkide malo duvana koji je prilikom motanja izvirio iz njena oba kraja, i nehajnim pokretom ga vrati nazad u kutijicu. Zatim hitro ispi naiskap lozu, stegnu malo vilice od njene jačine, stavi cigaretu u usta i prinese upaljač da je pripali, ovaj put pogleda skrajnutog sa zimskog krajolika na toplu kafu koja se još dimi, i svojim mirisom mu prijatno draži nosnice. Kresnu upaljač, i prinese plamen cigareti, kad se s treskom otvoriše kafanska vrata, puštajući u kafanu dobar komad zime i severca, koji ugasi plamičak iz upaljača, i u prostoriju stupi Mitrov sin Ilija. Mitar se samo lecnu i pogleda Iliju ispod oka, malo nakrivljenih usta u čijem desnom uglu je stajala cigareta spremna da se pripali. Nije se više ni mrdnuo, čak mu je i ruka sa ugašenim upaljačem i dalje stajala kao da želi da pripali cigaretu.
- Pa gde si bre tata?
Mitar se na ekavicu namršti, i pomisli 'i ja bi si to naučio za 10 godina magarče jedan'.
- Evo čekam te.
- Pa šta mi bre radiš?
- Evo ćeifim.
- Eh, sad ću ja da te počastim.
- Neka, dosta mi je tak'e časti.
- Eh, stari namćor, baci tu škiju, evo ti jedan Marlboro!
Mitar malo probledi, stegnu vilice, izvadi svoju cigaretu iz usta, zgužva je i baci u pepeljaru, eksira kavu, i skoči se.
- Ajmo kući, e valaj i diploma i škola i trošak, ali zašto mi se i u ćeif usra, jebo te Ma'lboro te jeb'o!!!
Kontraverzna igračka koja umjesto relaksirajućeg efekta, ima moć da vas dovede do ludila.
Onaj ko nije proveo sate i sate uzaludnog šaltanja šarenih kvadratića u potrazi za harmonijom i redom, taj ne zna šta je patnja.
Zavaljeni u omiljeni komad namještaja, bilo da je to fotelja, trosjed, kada ili sudopera, vjerovatno ste i vi nekada u velikom suficitu vremena i raspoloženja posegnuli za ovom magičnom kockastom formom, ali, eh...umjesto da se igrate i opustite, nakon par sati uzaludnog pretumbavanja zatekli biste se zbunjeni i iznervirani što po 100-ti put uspijevate da složite žutu stranu, ali kada se bacite na hromatsko kompletiranje ostalih, ta redovno i obavezno nastrada i taman dok nju eto popravite izgubite iz vida onu genijalnu ideju koju ste imali od prije. Kako je ono suficitno vrijeme davno preraslo u dragocjeno, jer ste ga, i više nego što treba, stukli iznova rješavajući žutu stranu, hvata vas panika od toga da će se, može biti, desiti da budete primorani da radite nešto korisno a da prije toga niste tu prokletnicu doveli u red, u stanje kakva je bila onaj prvi put kada ste se sreli u megamarketu. Pomišljate: "Eh kako je bila divna, upakovana u onaj plastični omot, složena, čitava i čista...samo još jednom, o Bože, da je vidim takvu...." i naravno ludilo hvata maha, broj obrtaja se povećava i gle čuda, otkrovenje, daaaa! to je rješenje!!! Izmučena i izmrcvarena crvena plastična pločica pada u vaše krilo. Poput pantere vješto skačete iz svog malog zen gnijezda u kojem se upravo odigrala teška psihodrama i kojoj se konačno nazire kraj. Kupite iz ladica sav potreban materijal: šrafciger, OHO-ljepilo, aceton, parče vate i bacate se na posao. Šrafcigerom, ispočetka pažljivo, odvaljujete pločicu po pločicu, ostavljate sa strane na gomilice po bojama uz zadovoljno zviždukanje hita koji ste taj dan 15 puta čuli na radiju. Zadovoljstvo što ste nadmudrili tog prokletog mađara ne može da se opiše rječima. Ljepilom konačno dovodite stvari u red, polako počinju da se naziru jednobojne strane, glavobolja, iskrzani prsti i optšti haos u okruženju ni najmanje nisu teret naspram agonije kojoj ste upravo stali na rep. Ponosno odlažete svoje remek djelo na svečanu policu iznad TV-a kako bi se svi ukućani sutradan mogli diviti vašoj genijalnosti i konačno spokojni i blaženi odlazite na spavanje….sutra je novi dan. Jutro je divno, sklad prosto plijeni, da, sve boje su na svom mjestu, spremate se i odlazite za svojim obavezama, samouvjereno koračate ulicom, smješkate se slučajnim prolaznicima, puštate jadne bakice da sjednu na vaše sjedište u autobusu, život je ponovo lijep! Vraćate se kući rastrgani od čežnje da ponovo vidite svoju slatku šarenu kocku i na opšti užas ne zatičete je na počasnom mjestu!!!
- MAAAMAAAAAAAA! Šta si uradila sa mojom kockom!!!???!?
- Kojom bre djete kockom, je li onom smrdljivom iznad TV-a?
- Da, da, da da….smrdljivom, šarenom, MOJOM kockom!!
- Pa bacila sam je pobogu, čitava kuća mi je danas smrdila na ljepilo, pola dana sam pokušavala da otkrijem odakle dolazi taj neopisivi vonj, pih! Odmah sam je morala odnijeti u kontejner!
- Oooooo!!!! Sudbino prokleta, pa zar nakon svega!? … alea iacta est…
