Čaša pića nakon koje slijede loše odluke.
Irski pab. Gužva. Ekipa sa posla za šankom. Toma, Mića, Goran, i Dragana. Dragana je dozlaboga loša. Debela, suve kože, nijednog dijela tijela da ti pogled se zaustavi. Rekla im je da je žensko i povjerovali su joj. Pošla je sa njima samo zbog Gorana, luči vlagu na njega još od kako je došao u firmu. Toma i Mića su obični likovi, piju, zajebavaju se, igraju pikado, objašnjavaju djevojkama šta sve mogu da urade sa strelicama, podjebavaju Gorana da 'vata Dragu... Goran smoren i umoran, ređa čašice sa Draganom, već mu padaju zvijezde sa plafona, ona se ohrabrila, počinje neko cimanje... Dragan skuplja preostalu svijet i sprema se da ustane, Toma primjećuje, poručuje turu, šunja mu se iza leđa do uveta, šapuće:
- Ni jedna nije za baciti, šta te boli kurac...
- I onda da skidam ovo salo sa sebe pola života? Ova sledeća što si sad poručio je prekretnica, posle nje bih te poslušao... Ajd', odoh. Ej, Dragana, vidimo se, moram da idem, ustajem rano, da doručkujem...
Autor je osoba koja stvara nešto. To nešto je najčešće u pisanom obliku.
Ta osoba uglavnom želi nešto da kaže, ima viziju u kojoj će formi to predstaviti, svoju viziju sprovede u delo uz pomoć dosta truda, strepnje od kritike, želje da to što će biti njegovih ruku delo ne bude nešto čime će posle 5 minuta biti nezadovoljan i onda ubira plodove svoga rada u vidi pozitivnih i negativnih kritika, poštovanja, priznanja za uložen trud i odgovarajućih materijalnih satisfakcija.
Na mikro nivou, uzmimo recimo, jedan karakterističan i popularan primer. Uzmimo Vukajliju.
Na Vukajliji prosečan član reši da poveća popularnost, pronađe sliku sa osrednjim šok veljuom, pročita neku foru na netu, ili jednostavno želi da ispadne još veći kreten pa pokuša da bude originalan i sam krene da piše definciju. Dok se kapljice znoja skupljaju na čelu, i dok se uvlači u dupe ljudima na forumu i četu, naš cenjeni autor smišlja svoj master-plan za povećanje popularnosti.
(u ovom trenutku skrolujem mišem na gore, biram rendom definiciju iz najnovijih kako bih nastavio svoj primer, izvinjavam se autoru, odabran je potpuno slučajno)
Hmmmm koji naslov da stavim? Hajde da ima malo engleskog u sebi, da bude malo duži i da generalizuje u startu, tako da ne mogu da omanem. Nek bude "Bookmarks prosečne porodice". JES! Ma do jaja do će svako da klikne.
šta da stavim kao definiciju? A da, pa šta je bukmark? idemo (kuca) "Prečice do sajtova koji se često posećuju"
Takoc. A sad, koja je fora sa porodicama? naravno! (kuca) "Veći broj porodica ima jedan računar koji svi članovi koriste, pa je vremenom svako dodao svoje bukmarke"
da, da, da! šta dalje? Ma boli me dupe šta dalje, ajde da pređem na primer, to je ionako ono što svi čitaju...
primer predstavlja deo definicije koji je zapravo bitan svakom mutant autoru ovoga sajta. Pomoću njega on skuplja poene i na tu kartu uvek igra (naravno, pored reklame)
PRIMER:
hajde da ubacim pošto je u pitanju porodica, po neki bukmark za ćaleta, kevu, sina ćerku... kopa po netu rendom linkove...
(nepotrebno je kopirati ostatak definicije)
JES!
E sada idem da se reklamiram!
Klik - čet:
ctrl+v enter
E ocenite moju definiciju e! enter
(2 minuta kasnije)
ctrl+v enter
ctrl+v enter
klik dodaj novu sliku:
Gola riba u sobi za kompom.
klik čet
(naredna 2 sata na svakih 15 sekundi)
ctrl+v enter
E ocenite me!
(2 sata kasnije)
klik dodaj novu sliku
milf gola u kujni za laptopom
klik
klik - čet
ctrl+v enter
.......
i tako 24 sata.
____
I onda ako mi neko kaže da mi autori sa vukajlije nismo vredni nek mi se sagne. Niko u Srbiji se ne loži više od nas, niko u Srbiji nema više vremena od nas, niko u Srbiji nema manje mozga od nas, niko u Srbiji ne prodaje svoje ja za šaku fiktivnih promena na brojaču pored svog imena. Mi autori Vukajlije smo srpsko nacionalno blago, i treba nas streljati, ako ni zbog čega drugog, onda barem za primer.
Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.
Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.
Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.
Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..
Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.
Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.
A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.
- Kevo vratio sam se.
Muk. Čekanje. Pomirujući osmeh.
- Sedi prvo da jedeš, nisi ništa uzeo u usta danima, a onda se sredi pa idi malo medju ljude. Zaboraviće te.
- Koliko sam bio odsutan?
- Eonima. Nešto kraće nego obično.
Žanr filmova iz 60-ih i 70-ih, toliko popularan u svoje vreme da su se i mladi Bušmančići tada igrali kauboja i indijanaca, a svaki od njih želeo da bude Vajat Erp ili Dok Holidej.
Vesterni su opisivali život na divljem zapadu u 19. i početkom 20. veka, i oni su naravno, kao i svi američki žanrovi, imali svoj šablon po kojem je rađrno 90% filmova:
- Miran gradić u koji dolazi grupa pljačkaša
- Crni, neobrijani i prljavi pljačkaši terorišu grad, šerif nemoćan...
- Pojavljuje se nepoznati jahač - zvezda filma, šerif mu iznosi stanje stvari
- Prvi obračun kreće u "salunu" gde negativci orgijaju uz alkohol i lokalne kurave, uz OBAVEZNU škripu ulaznih vrata, krupan kadar na oči heroja i tajac kada uđe, barmen se sakriva ispod šanka a kurave se razbeže i uz zvuk usne harmonike u pozadini...
- Posle jednominutnog odmeravanja bandit gubi strpljenje i prvi poteže pištolj, međutim nepoznati u jednoj sekundi sređuje onog za šankom, jednog sa desne strane i uvek jednog koji stoji na spratu, pa pogođen padne odozgo. Onda, ne gledajući upuca onog iza leđa što ulazi...
- Potom se penje ne sprat da sredi glavnog, koji je pobegao kroz prozor kada je video šta se dešava... Nepoznati ga stiže i sa nadstrešnice mu skače na leđa i obara ga... sledi nekoliko pesnica, pa novi dvoboj revolverom u kojem je nepoznati bio brži...
- Šerif mu nudi pare što je spasio grad, što on uvek odbija i uz topot kopita i dignutu prašinu odlazi uz nepoznatom pravcu dok žene uzdišu...
- "Helloooooo, Silver..."
Petoro dobrih prijatelja (ragbista,čirlidersica,učenjak,feministkinja i crnac džanki) inače srednjoskolaca dogovaraju se da provedu početak raspusta na selu koje je udaljeno par stotina kilometara od bilo kakve naznake civilizacije, u vikendici čije je kjlučeve dobio jedan od protagonista od svog daljeg rodjaka koji je van zemlje. Pakuju se u kombi koji je ragbista ućario od "starog",sedaju, kreču, na radiju pici AC/DC,crnac vec pali drugu buksnu,čirlidersica se već napalila ko crvendać pred sezonu parenja. Voze se voze se,učenjak izlazi na svakih 15 minuta da piša ima slabu bešiku,oni ga malo drkaju,on se postidi ipak tu je devojka zbog koje je on i posao na put. Stigli su skoro, medjutim nestaje im "čorbe", staju na prvoj pumpi. Vozač izlazi sam da "naspe" ide na kasu da plati kad tamo matori čiča,koji likom vuce na Boru Drljaču (vidi se da ga je zivot mucio) upozorava da ce ih neko poklati i da se vrate. Ovaj ga ne jebe dva posto,nastavljaju put,crnac duva. Taman sto su stigli pred vikendicu pocinje kiša,provala oblaka,gromovi biju ko da ih sam Sv. Ilija šalje,al nema veze oni ulaze unutra raspakuju se,biće lepše vreme sutra. 'Fala bogu poneli su alkohola,piju piju,crnac duva,ušenjak mokri s vremena na vreme,smeju se šale i na kraju dogovaraju se da prizivaju duhove. Sedaju u krug, skrušena feministkinja (likom podseća na glavnu akterku "Praskozorja") izgovara neko ime,vrata i prozori se naglo otvaraju,malo se ukenjaju al nije nista,učenjak ukazuje da je to zbog razlike u pritisku spolja i iznutra. "Fudbaler" se uzjogunio oce da prcne čirlidersicu,al ne moze pred ovima,njih dvoje idu napolje,crnac sedi u ćošku i purnja. Ovo dvoje vode konverzaciju o starim "Latinima", i taman kad se stvorila hemija medju njima,cuje se motorna testera i vrisak. Čirlidersica uleće sva krvava: "Neko ili nešto je ubilo Brendona!". Ispostavi se da je to neki degenerisani nomad koji je sam u selu koji ne dozvoljava da mu se neko mota po kvartu,nosi masku,dobro rukuje s motornom testerom i sekirom po mogućstvu zardjalom. Ne mogu da pobegnu,na kombiju presečeni kablovi. Crnac ne zna za sebe,naduvan je njega seljak prvi skenja vilama. Ovo troje beže po šumi koja je tu u blizini vikendice. Čirlidersica popušta psihički,ona sledeća najebe. Motornjak samo radi,nikako da mu nestane benzina. Učenjaka stišće "bronhitis" ne radi mu inhalator,završava. Ostala je jedino devojka. Ona skuplja snagu prespaja kablove na kombiju pali ga,pokazuje da dobro pobedjuje zlo,i beži. Vraća se u školu nalazi dečka,nastavlja normalan život,dok joj ne proradi "crv" u drugom delu da ide na zimovanje u Rumuniju.
Napaljenik. Zavoli Partizan zbog dobrog šortsa iz Grobari šopa. Zna sve o slovenskoj mitologiji samo zato jer mu je Arkona do jaja. Pogleda Šišanje i ošiša se. Pogleda i posluša Varga Vikernesa pa se oboji u plavo da bi mu išlo uz plava sočiva. Zbog gotivljenja Čarli Šina oblači se kao maskota. Ma kao dvije i po maskote. Jednostavno napaljenik.
- Ma ne mogu više da ga slušam. Jedan mjesec priča samo o jednoj stvari. Mjesec prije toga takođe samo o jednoj ali drugoj. Težak je ko crna čamuga.
- Šta je sad na repertoaru? Istorija Indije ili islamska umjetnost?
- Ma zapravo težak je ko crna zemlja. Kao crna čamuga je bio težak prije mjesec dana kad je pepao onu kinesku loptu. Tad je bilo samo uga buga NBA uga buga NCAA uga buga. Sad se već malo sofistikovao. Ali skupo će da ga košta. Zbog Segantinija želi da ide u Sent Moric.
- Opa. Znači više nije pepanje nego šutanje. Jel to onaj žabar iz Bazela? Autograme fudbalera skuplja debilko? Pustiću sad Moj je život Švicarska da dobijem tu sliku transfera u glavi još više.
- Ama ne čovječe. Divizionista Đovani Segantini iz 19. vijeka. Više ne svršava na parket nego na umjetnine. Zapeo da ide u Segantinijev muzej pa bog.
- Ma kakvi poalpski muzeji i pičke materine. Nema ni kulture ni finansija sebi kafu da plati a plivao bi u kulturi Evropske civilizacije
Osoba koja, jednostavno, ne može da živi bez parfema. Obično pre izlaska iz kuće, na sebe potroši čitavu bočicu jednog. A ako tog nema dovoljno? Pa ni to nije problem, snaći će se ona već. Pošto ima više uzoraka, staviće od svakog po malo i problem je rešen. Ali izaći iz kuće bez parfema?! Ma ni pod razno.
Višnja: Maki šta misliš da proverimo onaj novi klub, čujem skuplja se fino društvo tamo?
Marija: Čula sam da je otvoren, ali neću bre onu piletinu da jurim valjda? Previše je to mlado za mene, bre! Da sam dete htela, rodila bih ga! Nećemo tamo.
Višnja: Ali Makiii, pa ne budi takvaaa... Može meni da se posreći, a neću da idem sama, 'ajde samnom, mooolim te!
Marija: S kim da ti se posreći? Višnja, večeras pijemo same.
Višnja: A daj, baš sam htela da idem...
:u njihovom pravcu ide devojka, opisana na početku definicije:
Marija: Pa kad si već tol'ko zapela da ideš, evo ti Nataše, taman možeš nju da pitaš, sigurna sam da će pristati.
Višnja: Koga da pitam?! Natašu?! Sve trčim i zapinjem!
Marija: Što bre?
Višnja: Sti luda?! Ja u njenoj blizini ne mogu ni da dišem kako treba, a kamoli nešto drugo! Devojka je pokretna parfimerija! Nađi mi neku gas masku da se spasem, i bež'mo dok nas nije ugledala!!!
Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.
Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.
Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.
Samo da ne svrši na bager i na onoga odozdo. Teško da bi mogao preživjeti nalet Supermenove sperme. Zamislite tek tu sudbinu!
Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.
Strašni Balrog se izdigao iz provalije nakon što ga je Gandalf zajebao uz pomoć Kapetana Amerike i Supermena. Bio je ljut. E sad, nesreća Šabanova je ta što je on baš tad prolazio po bespućima Morije u nameri da snimi svoju prvu ploču.
Nosio je trapez pantalone koje su bile sastavni deo plavog odela ispod kojeg se presejavala bela košulja sa čipkastim reverima. Pantalone mu je držao kaiš sa srebrnom kopčom i sitno ispisanim Prvi glas Mačve. Lakovane cipele su činile da ionako elegantan korak bude još graciozniji. Stalno mu se pričinjavalo da ga neko prati. Bio je u pravu. Pratio ga je jedan golum po imenu Evro Ojdanić.
Šaban je osetio neki smrad. Bio je to izmet Balroga koji nije kenjao eonima. Olakšala se strvina. I pored smrada krenuo je dalje. Golum Ojdanić ga je pratio u stopu dok mu je neki unutrašnji glas vikao "tupe, uzmi mu čarobni tupe".
Balrog je odjednom iskočio pred Šabana!
*- Kuda si krenuo Gandalfova pičkurino!
- Šta pričaš čoveče? De si naš'o tako ružan kostim leptejebo!
- Ja sam Balrog, najmoćnije biće podzemlja!
- Aha, važi! A ko je taj baja Gandalf?
- Je l' te Galadrijel poslala đubre jedno ljudsko?
- Smanji s pićem čoveče, i mani se vređanja! Idem bre da snimam ploču! El viiš da sam obuk'o respektabilno odelo, sjajim se k'o Ajfelov toranj!
- Spržiću te!*
Balrog pođe da bljuje vatru i ostale đakonije! Šaban je video da je vrag odneo šalu i odskoči u stranu! Ipak Balrog je usmerio svoj plamen prema njemu! Na trenutak Šaban se nije video od plamena.
"Ne!!!! Otiće tupe, arghghghghghghghh" - pomislio je golum Evro Ojdanić.
Ipak, upravo je tupe spasio Šabana pošto je bio od vatrostalnog materijala! Balrogu nije bilo jasno šta se dešava. Udario je snažno svom snagom o tlo i zadrmao zemlju koja je počela da puca. Međutim, Šaban se nije pomerio! Njegovi trapezi na pantalonama su upili sve vibracije. Šapke se sad već poprilično bio naljutio poštu mu je palo malo prašine na rever. Mahnuo je desnom rukom skidajući prašinu sa revera i skinuo je tupe. *Zablistala je ćelava glava. Odsjaj koji je nastao usled požara od Balrogovog plamena zaslepeo je balroga i on je izgubio orijentaciju! Šaban je tad počeo da pevaDVA GALEBA BELA. Balrog se izgubio i odjednom ga je prožimao osećaj tuge i briznuo je u plač. Golum Ojdanić je iskoristio dugo čekanu priliku i Šabanu, koji je sve od sebe davao da pesmom tera na suze Balroga, uspeo je da iz ruke istrgne magični tupe i pobegne. Šaban nije mogao da ga prati pošto je imao veliku opasnost od Balroga. Balrog je počeo da kida sopstveno meso. Tada se desio neočekivan obrt i Šaban je zapevaoHAJDE MALA DA PRAVIMO LOM*. Takva nagla promena raspoloženja učinila je da hladno srce Balrogovo pukne na sitne komade. Balrog je pao!
- Jebem ti sunce, ost'o sam bez tupea!
Posle par sati Šaban je stigao na snimanje.
- Šapke de si dosad?
- Malo kasnim. Saobraćaj jebiga!
- De ti je tupe?
- Odsad pevam bez tupea?
- Zašto?
- Duga priča! Daj prvo nešto malo emotivnije! Ajde prvo onu BIO SAM PIJANAC.
Sad znate i kako je Šaban izgubio tupe.
