Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.
Druze puko si. Odi negde napij se ko čovek ili uradi 20 zgibova pa se istuširaj ladnom vodom.
Izmedju ostalog ovo je i razlog zašto su žene postale bezumne psihopate... ljudi ih doživljavaju kao nešto uzvišeno i nestvarno dok ona samo hoce da se opije i zaspi. I tako u krug. Osvesti se brate moj unesrećeni.
Istorija muškarca i žene je najveća i najduža istorija čovečanstva. Ljudi ih doživljavaju kao nešto uzvišeno oduvek; u suprotnom, ne bi im pisali spevove, vajali kipove, dizali Tadž Mahal ili nosili požar i pustoš u pola sveta. Najveće i najlepše što smo stvorili, stvorili smo ne iz komfora već iz ljubavi i čežnje za ženom. Zbog nje smo lepši, hrabriji, ludji, življi, prostosrdačni. Nemoj trošiti vreme na bezumne psihopate što samo hoće da se napiju i zaspe - ima i drugačijih.
Ima drugačijih ali u fimovima.
Treniraju ih da manipulišu od kad progledaju na oči.
Лепо је, врло је лепо, али за неку литерарну или филозофску секцију, а не за овде.
Нема везе са "правилима и регулацијом сајта", ствар је у суштини сајта.
Нисам дао минус, чиме изражавам подстрек за писање.
Au pa ne znam baš, mada cenim Dučića, naravno, mada on je imao skroz drugačije poglede na ženu. Donekle. Ne znam sad, morao bih da razmišljam.
Dap, i na kraju krajeva, one oće isto što i mi.
Brate autor i ova glista dva suprotna ekstrema. Niti sam fan da veličam muškarce i žene, niti da ih pljujem sad na polnoj osnovi jer su svi pojedinačno drugačije individue i svrstavanje u isti koš, pa makar on bio od suvog zlata je vrlo glup potez i dovodi do mnogih pogrešnih životnih odluka, za koje verovatno takav pojedinac i neće znati da su pogrešne.
Ovo je vrlo pronicljivo! +
Čini mi se da kroz pisanje pokušavaš da predstaviš entuzijazam koji je lišen predrasuda.
Znam kako stoje svari u vezi pravila i regulacija na sajtu, ali zadržavam svako pravo na ovaj tekst - svejedno, već sam ga drugde prethodno objavio.