Žena

Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.