Izuzetno iritirajuća i odvratna pojava, svojstvena osobama sa negativnim IQ, obično praćena pljuvanjem malih papirnih vlažnih kuglica.
Biologičarka-- Receptori primaju draž i šalju je preko efektora do CNS-a... Vojine, šta to radiš? Ispljuni odmah tu žvaku!
Vojin (žvaćući)-- Nije žvaka profesorka...
Lazar-- Do sada mi je tražio hemijsku da proba mastilo...
Biologičarka-- Ti si stvarno jedno posebno dete... ajd prošetaj do kante
_______________________________________________________________________
(pola sata kasnije)
Biologičarka-- Opet? Pa daj, da ti kupim nešto konkretno da jedeš? Inače sklanjam cipele od tebe...
Milan-- I treba, on i drvo progrize...
Svi znamo barem jednog takvog. Vremenom,zaboravimo i kako se zove.
-Kako je bilo juče kad ste prenosili stvari?
-Ma ćuti,onaj regal nosili ja,Bojan,Slobo i Jovanovic,polomili smo se živi.
-Treneru,sta cemo raditi danas?
-Ti radi kosi benč,a Ribiću reci da radi zgibove.
-Mare,hajd nas prijavi sutra na turnir u malom fudbalu,standard ekipa ja,ti,Milan i Stanivuković.
-Kako se on ono bješe zove, ja nemam pojma.
-Auu brate,ne znam ni ja.
Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.
Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.
Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.
Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.
Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!
Legolas - pomalo naivni ortak koji je uvek tu da nas odbrani od raznih zala i pokvarenih ljudi, iako to neretko uopšte nije ni potrebno.
- Ahahaha, vidi ga ovaj, hvali se da je neki basketaš, a ne može vola da ubode.
- Alo bre, znaš li ti kome se obraćaš? On je Milan Petrović, sin Bobana Petrovića, bivšeg igrača Partizana! Dečko je bio najbolji junior Partizana, ali ga je ozbiljna povreda kolena sprečila da napravi ozbiljnu karijeru!
- Sedi dole, Legolase, nemoj hraniti trola.
Čin kojim se dobija direktna pristupnica seoskom klubu. Klub se naravno takmiči u beton ligi ali startna postava je startna postava.
- Znaš šta sam video juče? Neki klinci u crkvenom dvorištu se dobacivali, pop Milan nije mogao da održi opelo od tupkanja i izađe, uzme loptu i deganžira je preko crkve brate. Šut ko iz topa. Haos nastao, klinci plaču za loptom, unutra ovi za babom ne možeš da veruješ...
- Trči do popa Milana i kaži mu da mi donese dve slike i krštenicu što je moguće pre!
Snužditi se.
Prekamikan je neko ko je bolestan ili iscrpljen.
- Kako ste, šta radite?
- Dobro smo. Eno Milan mi se nešto prekamikao. Izgleda da je dobio temperaturu.
- Pazite se... Neka se on fino upakuje, a ti mu skuhaj čaj.
- Jesi neki prekamikan. Jedva se vučeš.
- Ajoj ćuti. Pek'o sam juče rakiju čitav dan. Crk'o sam. Leg'o sam u čet'ri.
- Ala jebote. Nije ni čudo onda. Ništa. Ajd' ti kući, pa malo odspavaj.
Oće..
Oće kurac!
Neće!
lik:E ćao Marija, mislio sam... mogli bi nekad zajedno na piće, a?
Marija:Ćao! Naravno!(smeška se a u sebi misli ne bih na tebe ni bajs naslonila) Hmm.. Aj daj mi broj pa ću ti se javiti(trep trep trep)
lik(srecan i nalozen, ko iz topa) :nulašestpetpetšestpetpetpetšestpetšest
Marija(kuca nuladvadvadva): Milan je l'?
lik:Ne, Zdravko!
Marija:Ah da, Zdravko naravno! Z-D-R-A-V-K-O(stiska taster c dok ne obriše br koji je upisala) Eto, javljam ti se ovih dana!
Zdravko(već zamisšlja kako je kara): Važi, važi, čujemo se!
Zaguljen čovek u pičku materinu.
*Došao mi rođak iz inostranstva, pa gledamo "Lude godine" na TV-u.
Džon: Who is this?
Ja: To ti je braćala Žika Pavlović, mnogo do jaja gotivan lik. Gastarbajter, vodoinstalater, sve u svemu jebač.
Džon: And this?
Ja: U tebra, to je Milan, sukurčina žešća. Ne da klincima da se vole. Ali zato mu Žika kara ženu, priju Jelenu.
Džon: That prija Jelena must be good bitch?
Ja: Ma do jaja riba, milfača klasična, ajmo da jedemo ima neke sarme.
Jedina riječ koja ima toliko sinonima u svakom jeziku da više ni sam ne znas jel se radi o nečem drugom il' zapravo o njoj samoj.
Ivan - Hoćemo večeras "bambija" nabavit?
Marko - Pa mogli smo, baš nismo odavno. Više sam zaboravio kako miriše "guja".
Milan - A koliko će dati svaki za "refu"?
Boris - Pa po petaka mislim da će nam bit dovoljno, imam ja ovog jednog što radi predobar "vid" ( weed ).
Filip - Hoćeš li i ti Kristijane sa nama na jednu "žužu"?
Kristijan - Ha?! Jebo te ja sam se izgubio već kod "bambija", koji vi kurac pričate?!
Marko - Pa o "gandži"!
Kristijan - Pa tako kaži odmah. Može i ja ću isto.
Čuvena replika iz još čuvenijeg filma ''Tesna koža'' čiji je najjači, prvi deo, osamdesetih prošlog veka prepunjavao bioskope širom stare Juge. Nastala kao odgovor učenika profesoru (profesoru je nadimak Japanac), na pitanje: - Može li to malo bolje?
Standardno se može upotrebiti u svakoj situaciji, kad od vas traže više, a učinili ste svoj maksimum.
Negde u Japanu.
- Vi, gospodine Milan, sklopite za tri sata rada 11 elemenata, a vaša koleginica Sumiko na istom poslu, za isto vreme, čak 18. Možete li vi to malo bolje?
- Nisam ja Japanac!
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Svršio si već dva puta, a ja još nijednom! Potrudi se malo, nisi sam u krevetu.
- A nisam ni Japanac!
- Bar sam tu sreću imala...
--------------------------------------------------------------------------------------------------
Od sedamnaest slučajeva, do danas, Novak Đoković je ovaj izraz mogao upotrebiti samo dva puta, u susretima sa Nišikorijem.
