Dogma zapadnog kapitalističkog društva gde je čovek prvo mušterija pa tek onda čovek. Izjednačiti slobodu sa srećom, izjednačiti izbor sa mogućnostima, ponuditi mogućnosti, a kad se već nudi to mora, bato, nešto i da košta, pa ne može baš toliki altruizam za džabe... Ali šta je nešto novca za sreću, zar ne, nisi neki sitničar, ili ne dao bog, smarač? Šta će mušterija, slegne mula ramenima, ionako već rinta da bi živeo, živi da bi radio. Pored 16 sati radnog vremena, kredita i lizinga, ko će razmišljati da li je starije kokoš ili jaje, ionako ih dele dve police u Merkatoru. A tu ima ne jedna kokoš, nego 36 vrsta, sa kostima, bez kostiju, veća, manje organska, neorganska, genetski modifikovana, sa obronaka Alpa, volja ti bataci, sa karijem.... A tek jaja, od S, M, L, XL, pa do P veličine, A ekstra, A, B klase, ekološki, štalski, kaveski uzgoj... Provuci platnu karticu, imaš ne jednu, nego sedam komada od četiri banke, i ne razmišljaš mnogo. Natakni sluške smartfona, pusti neku muziku i uživaj. Nešto ludo, opušteno i samo napred, jesi plejer, klaber ili si smarač. Dabome.
Ustavi malo, netemane jedan!
Isto se zoveš kao pokojni deda. Seti se njegove priče... Dedu su oženili njegovi roditelji. Nije bio nešto lep, stidan je bio i pomalo klempav, kao i ti. Pričao ti je krišom da baba ne čuje da ni ona njemu nije bila nešto lepa, ali njegovi i njeni se našli, oboje iz siromašnih porodica, takva odluka pala. Za prvu bračnu noć posudio gaće nemecke proizvodnje od starijeg brata. Na početku su se on i baba gledali popreko, vremenom naučili da se tolerišu. Tolerancija je prerasla u poštovanje, poštovanje u ljubav. Četrdeset pet godina braka, dve kuće izgradili, ogromno imanje stekli, dvoje dece, pet unuka. A ti, ime dedino, u trideset i nekoj, nezaposlen, ti danas u dva ujutru spuštenih gaća stojiš kraj laptopa na jedanaestom tabu youjizza listaš da nađeš dovoljnu dobru žensku da ga izbaciš, jer jebiga šteta je baciti na neku lošu. Ali, da bi naći neku novu, nešto do sada neviđeno, ekstravagantno. Možda neka ektra riba ima na trećem tabu, šteta bi bilo stvarno... Jebote, pa listaš već par sati, štaš, nevoljno nađeš u bukmarku nešto provereno, mrziš sebe zbog jebenog kompromisa, ali pogledaš, pa da na miru možeš da legneš. Sam, u osam kvadrata iznajmljene sobe. Sutra je novi dan, iznajmljeno skupo popeglano odelo na jeftinom kineskom plastičnom ofingeru. Novi dan, četvrti razgovor za posao ovaj mesec. Pardon - invervju. Zadnji put si na intervjuu pao kad si nekom menadžeru na pitanje "Koje su Vaše mane?" rekao "Pa, iskreno, podosta ih imam", a i opet si zaboravio da se smeškaš, blago i poslovno odmereno, kako to tutoriali na netu savetuju. Treba sada leći, biti odmoran i nasmejan na novi razgovor za posao. Kutijica tableta za spavanje kraj kreveta... Doktor je lepo pitao, pružio izbor: Gospodine Kovačeviću, imate ove četiri vrste, koje želite, izbor je Vaš? Smrtna tišina mračne sobe budi usnule demone, nastanjene ispod tepiha šarenih laža. Tu, bato, Bajer tablete od 400 mg ne pomažu mnogo... Bol neki u duši, šta li je, jebem ga.
Kapitalistički marketing se zasniva na maksimizaciji profita pod paradigmom pružanja iluzije slobode. Iluzija slobode povećava očekivanja jer se nudi mnoštvo virtuelnih mogućnosti. Od toliko izbora, majku mu, jedan mora biti savršen. E, vidiš, kada prva kiša sapere tu šarenu fasadu, tu realnost opiči čoveka po čelu. Dilemom koliko je izgubljeno načinjenim, konkretnim izborom razočarenje se oduzme od sreće ponuđene čitavim spektrom mogućnosti, sve u svemu, matematika prvog razreda. Želja za novim mogućnostima povuče ponovo, i jovo nanovo, čovek kao miš vrzino kolo okreće.
Ključ sreće – ne očekuj mnogo i drži se stvari koje su se generacijama održale, jednostavnih principa koje je vreme proverilo. Samo se seti dede, imenjaka, i posuđenih nemeckih gaća.
Lepa mogućnost izbora, a opet mnogo gori paradoks. Jebala vas sloboda koja se meri sa 36 vrsta kokošijeg mesa u Merkatoru! Hoću obične gaće, dvoje farmerke, krevet da mogu zaspati u toplom, kajganu od običnih jaja. Ne treba mi mnogo, ali dovoljno da mogu sa nekim podeliti i konačno moći odahnuti, nasmejati se. Živeti, a ne biti kokoška u kavezu, ma kako šaren i lep bio.
Dobar dan, gospodine, izvolite, kako Vam možemo pomoći?
E, zdravo. Hteo bih da kupim neke farmerke?
Kakve bi gospodin želeo?
Hm, farmerke, imaš li neke plave ili neke crne, tamno sive? I, nema potrebe da mi persiraš, nisam neki gospodin, a tu smo i istih godina..
Oprostite, to je polisa naše kompanije, maksimalno ljubazni prema klijentima, Vi ste nama na prvom mestu xexe Gospodine, da li želite više tajt, prisajz ili fleksi u kukovima? Srednje, pliće ili duboke? Fleksibilne, sa ekstra strečem? Uski kroj ili kežual, sa dugmićima ili rajfešlusem, isprane, ili sa punom, zasićenom bojom?
U... Znaš šta, hvala ti, odoh ja ipak na pijacu, tamo sam kupivao kad sam bio studentarija. Radila je tamo jedna baba Selma, valjda nije umrla. Ona čim me vidi, nasmeje se, ošacuje odoka, odmah izvadi dvoje-troje. Ja probam, dve hiljade, hvala doviđenja. I molim te... taj osmeh... plaši me.
Svako jutro kad ustanem oko pola 7, ja odmah pomislim: hvala Gospodu što sam ustao živ! Pre odlaska na počinak Mu se vazda detaljno pomolim i on me, eto, svakog jutra, uvek miropaže tajnom života. Nakon što se čio i vedar dignem iz ležaja na kojem spavam (jer me Bog miropomaza), stanem pred ikonu Isusa Našeg Krstonosioca i stanem je celivati. Ne znam kako to drugi bogobojažljivi ljudi rade ali ja, na primer, dok celivam, ja praktikujem tihovanje jer to čine i monasi u Hilandaru a moj mi je duhovnik, otac Nikolaj, kazao da oni najbolje znaju šta je "bogougodno". Kad završim sa jutarnjom molitvom, otidnem da sa Božjim blagoslovom obavim i jutarnju higijenu. Imam peškir koji štiti od napuštanja blagodeti, četkicu iz manastira Ravanica a lavabo mi je, još prošle godine za Slavu, lično osveštao otac Zafir. On mi je poklonio i brojanice bez kojih ne idem nikuda. Spustim se dole u kujnu; majka moje dece je već odavno ustala, napojila stoku, sredila kuću, spremila doručak i čeka me smerno, ponizno, skrušeno, kako i dolikuje jednom grešnom biću iz Starog Zaveta. Odalamim je jednom preko usta da me ne bi napustila blagodet (savet oca Mihajla iz manastira Rukumija) i sedam za sto. Danas je post po julijanskom kalendaru te reči "Bog čuva jaganjce koji pasu travu sa livade odricanja" krase stolnjak iz manastira Grabovac nad kojim jedemo. Ja te reči i ne razumem baš najbolje ali me je otac Hinastera uverio da štite od prelesti.
Utom stižu i deca. Sva su krštena, Bogu hvala, a u školi su odlični đaci iz veronauke. Dva nastarija sina već pomažu jermonahu Danilu u obližnjoj crkvi a mlađa ćerka peva u crkvenom horu, u slavu Svevišnjeg. Jedino se brinem za ovu najstariju a i otac Nikolaj me je savetovao da je što pre pošaljem u jedan dobar ženski manastir da ne učini veridbu sa đavolom, s čime bih se i ja bacio u uninije a to bi bila teška prelest. Doduše, u mobilnom telefonu (blagoslov oca Makarija iz Valjeva) imam u automatskom biranju (blagoslov ali u upozorenje oca Zafira) čak trojicu sveštenika koji su spremni da, u hitnom slučaju, odmah dođu i spreče eventualni odlazak blagodeti, ižejesinanebesi. Nakon što svršimo sa doručkom, svaki ide na svoju stranu - deca u školu, ja na posao a majka moje dece na ispovest. Odalamim je još jednom, ovoga puta za njeno dobro. Zna da je zgrešila pa dobrodeteljno ćuti. Ako.
Dok se kolima vozim u firmu, slušam radio-stanicu "Slovo Ljubve" i uživam u dobrim, starim himnama, troparima i psalmima. Često između uhvatim i neku poučnu emisiju a među omiljenima su mi definitivno "Veronautika", "Saputnici na putu za Damask" i "Crkvena kuhinja". Nikad ne vozim 66km/h i kad čekam na semaforu uvek mrsomudim brojanicu. Ponekad mi se desi da me zaustavi milicija i ja im tada pružim staru vozačku i saobraćajnu dozvolu, jer ove nove nose žig Đavola i isisavaju blagodet iz čoveka...što je opet prelest po crkvenim knjigama. Jako se uplašim kad vidim neku saobraćajnu nesreću jer mi je otac Atanasije iz Paraćina jednom rekao da je Antihrist onda obavezno negde u blizini i da vreba nas miropomazane bogosvedoke. Tada gledam u ikonu Svetog Luke na retrovizoru i hrabrim se molitvom Bogomladencu.
Na poslu imam dobre odnose sa svim kolegama, mnogima od njih sam i krstio decu...a sutra ću, ako Bog da, možda i tvoju. Neki od njih su bili i na Hilandaru pa su mi odatle donosili krstove, ikone, sveće...na čemu sam im ja veoma bogozahvalan. Iako bih jako voleo i da ga lično posetim i u njemu zakonačim, znam da je moja poseta Hilandaru nemoguća dokle god su u funkciji ovi novi pasoši koji nose žig Zveri tj. pečat Sotone. A i fotografisanje je pogubno za zadržavanje blagodeti (otac Zafir). Kad završim sa poslom odlazim kod oca Nikolaja na ispovest. On je obično zadovoljan mojom čvrstinom Vere i volim kad mu poljubim ruku pred rastanak. Kada dođem kući i završim sa ručkom, uzmem da čitam neku od knjiga iz crkvene biblioteke a trenutno listam "Pečat Istiniti" Arhimandrita Emilijana. 66-tu stranu uvek preskačem. Večeramo opet svi zajedno, izuzev majke moje dece koja se već povukla u naš ležaj i čeka me da je izbičujem 12 puta, koliko ima i Svetih Apostola Princopratilaca. Ja to činim nerado ali se ne usuđujem da preispitujem savete mog duhovnika, oca Nikolaja.
Konačno, ležem i ja u blagosloveni krevet, vedar, čio i neokrnjene blagodeti. Jer - uskoro ću sanjati Tvorca a to je dobro protiv prelesti...
Subotom opštim sa ćerkom, nedeljom glasam za našeg Acu.
