Univerzalne narodne mjerne jedinice vremena. Opisuju veoma kratke intervale u kojima se dešavaju odredjene količine sranja, koje su proporcionalne zajebanosti imena mjerne jedinice
A: čujem, sinoc neka guta opet bila u Alkatrazu, potezala se neka vatra i slično.
B:ma sine da vidiš, bano lik na karaoke i hoce da pjeva Tompsona.Odma pala neka čvoka, ali dok si reko Bismila on potego bombu. svi se sasrali, a jedan pajkan osto bez jajceC:šta to Štuks nabo Džonija sinoc?
D:ma jok samo ga malo pomazio po vugli.ovaj ga kao zakačio u prolazu i dok si rekao čakija, Štuka ga zazidao u patosE:e da vidiš na pijaci neki dan popust na deset kila paradajiza
F:ma puklo to dok si reko keks
Grupa ljudi čija se konverzacija svodi na nekoliko prostih stvari. Malo sportskog, malo jebačkog, malo uličnog žargona, i to je to... Priče se vrte, nema mnogo novih tema, samo se dodaju novosti. Pičke, fudbal, pivo...
Ženski pandan ovome je kokošinjac.
- Ma jebem ti! Obori me mrtvi Andrleht za pet iljada! Neću više ni da igram...
- Koji Andrleht, jesam ti rekao da igraš golove!?
- A napuši se kurca!
- Imaš šta da se pije? Cigare?
- E nemam ništa, slamu bih popušio.. Aj ko će do prodavnice?!
.
:i dok se vratiš iz prodavnice:
.
- Nemoj zajebavati? Milica se jebe kao štuka? To nije trebalo da mi kažeš! A tako bih je posedovao, ona ni ne zna...
- Šta ne zna?
- Evo ga Duki! Daj brate, šta ti je to?
- Uzeo sam šta je bilo!
- Ti mora da si poslat iz raja! Poslao te Marlboro! Bog duševnog mira!
- Ajde burgija ne seri... Da nisi uzeo mnogo piva?
- Ne idemo nigde dok ovo ne ubijemo.. Da znaš!
- To ti samo sereš, nemoj mi samo kao prošli put u golmanov donji levi, i nema te do prekosutra..
- Me jebeš? Merak pivo? Šta da radim sa ovim?
- Nije bilo drugo...
- Kakav kiks...
Velika kockasta baterija od 9 V.
Radovan: MILUNKA!
Milunka: Joooj, Hoze Ernandeze, de joj reci da je slijepa i da je sama sebi majka pa da se rasplačem već jednom!
Radovan: MILUNKA!
Milunka: ŠTA JE?
Radovan: Vidi šta sam naš'o na tavanu!
Milunka: Daljinac neki, šta? Je l' to neka igračka?
Radovan: To ti je od mog aviončića upravljač.
Milunka: Kakvog aviončića?
Radovan: Ma što sam pravio malom Mihajlu za rođendan pa smo odlučili da mu damo 20 evra.
Milunka: Aaaa, taj aviončić! Pa zar ti se nije srušio i izgorio kad je udario u onu ogromnu bukvu?
Radovan: Jes... Al ost'o je prijemnik! Idem sad da pravim novi! Samo da vidim... Aukurac! Kockica ide u njega...
Milunka: Pa dobro, idi pa kupi.
Radovan: Jes, vala baš ću po mraku prepješačiti tri kilometra do prve prodavnice, a znaš da kod Jovana u Monaku nema ništa drugo sem piva i brašna. Ali... Čekaj malo... Daj der,samo da vidim taj daljinac.
Milunka: Radovane, odabij.
Radovan: Ma samo da vidim da l' je poč'o dnevnik.
Milunka: Radovane devet je sati, dnevnik odavno proš'o, odabij il' nema ništa tri mjeseca.
Radovan: U jebote, šta ti bi? Dobro, dobro, kupiće Radovan sutra baterije, pa 'š da vidiš kad prozujim ko štuka kroz kuću zjuuuuuuuuuuuuu!
Milunka: Ako avion prozuji kroz kuću ti ćeš prozujati veče napolju, ščuo? Aj sad idi nazad odakle si doš'o, Hoze Ernandes treba da kaže nešto Ljovisni.
Još jedna enigma ove naše džungle koju zovemo "Srbija". Slično kao i taksisti i majstori u širem smislu, filozof u telu majstora je sveznajući pripovedač. Ili predavač. Ili smarač. Kako god. Ali, on se bitno razlikuje od dvojice spomenutih jer on ne zna sve. Ne razume se baš u sve. On je sve to trebao da bude!
Naime, taksista iako zna koji je najbolji način za vođenje finansija u propaloj eks-komunističkoj državi, ipak taksira. Naravno da bi on bio bolji od Dinkića (ko ne bi?) ali on je taksista, najbolji, koji prevozi svakave velikane, ali to je već druga priča... Filozof u telu majstora je već sasvim druga priča. On je prosto bio savršen a onda se neka prirodna katastrofa desila, Anandi je skuvala čaj kako treba, Jupiter se nije poklopio sa Marsom na Dan mladosti ili Milka Canić nije rekla "dobro veče", i zato je on završio kao bravar umesto kao novi Volter. Sigurno se sad pitaš zašto ovaj bravar ne postane Tito kad je tako sposoban? Jebi ga, viša sila, sudbina, baba Narandža iz Starog Prcojeba bacila kletvu. Ko zna?
Ali ipak, njegov genij se nije promenio. Jedino je zarobljen u telu običnog majstora. Ne mora naravno da bude filozof. Može da bude nadaren i za nešto drugo, ali sve je to na neki "filozofski" način. I zbog svega toga, neće oklevati da raspravlja sa tobom o Milovim metodama dok ti menja ključaonicu.
-Dobar dan, jeste li Vi majstor za klimu?
-Jeste, dečko, mi smo. Dragan Petričević, zvani "majstor Gagi". Kako se ti zoveš?
-Stanislav.
-Uf, znao sam ja jednog Stanislava, imao je sestru jebala se k'o štuka! Reci mi, Stanislave momčino, gde je klima?
-Evo vamo u dnevnoj sobi...
-Aha... Donesider mi samo merdevine, neku krpu i rakiju da podmažem malo filtrere hahahaha!
-Ha da, smešno. Evo sad će, majstore.
-Hvala, sine. Studiraš ti nešto?
-Upisao sam psihologiju.
-Psihologiju? Ih, pa ja sam u školi imao najbolju ocenu iz psihologije posle fizičkog. Voliš to a?
-Da.
-Lepo, lepo, dobro je to. Ja ti se inače razumem u to. Evo ovoliko je falilo da postanem psihijatar, ovoliko! Dodaj mi ovaj crveni šrafciger. Tako ti kažem... I samo nešto da znaš: Frojd je budala. Kesa! Nemoj da te lažu ljudi bre, nema taj veze sa životom. Jing u drugu ruku je već vredan pomena...
-Mislite "Jung"?
-Molim?
-Ništa, nastavite.
-Pa kažem, moraš da naučiš da proceniš ljude, to ti je mnogo bitno za psihologiju. Evo vidiš kao kad nameštaš filtrer, ti otvoriš klimu kao što čoveku uđeš u podsvest u psihoanalizi, otvoriš ga da vidiš šta je unutra, razumeš?
-Razumem, razumem.
-Eto vidiš! Daj mi neke papagajke, ove moje ne rade. E bravo, Stanislave! Eto ja sam mogao da završim lepo fakultet, ali dobro, Bože moj. To ionako završavaju preko veze, a mi pošteni ljudi čistimo i opravljamo klime. Eto ga, to je to. Ako nešto krene da smrdi, da izlazi crni dim, to je normalno, to tako treba jedno 15 minuta. A ako krene da puca i svira k'o iz vuvuzele vi me nazovite, 'oće to nekad kad se pogrešno vrati ova mala cev, tako je to kad ti rade nestručni ljudi, trebali ste mene odmah da zovete.
-Koliko, majstore?
-Pa hajde ovako, znači imali smo opravku, čišćenje...freon, i njega ćemo da pišemo...to ti je tri i po soma, pošteno!
-Tri i po hiljade?! Uf, evo...dve...tri...četiri...
-E hvala, sine.
-A kusur?
-U redu je. Srećno, psiholog, i zapamti: From je kesa!
Bio jednom jedan tržni centar po imenu „Delta siti“ instaliran na Novom Beogradu. U njemu beše svega, čak i od ptice mleka. A muzli su i mušterije. Oni koji su imali para mogli su sve da kupe. Oni koji nisu, mogli su da se kupe. Vlasnik „Delta sitija“, inače Alfa-mužjak, sa Iks – Ipsilon hromozomima, otporan na Gama-zrake, beše Miroslav Mišković. Svakoga dana Mišković, imaše običaj da šeta po obližnjem Savskom keju. U holu „Delta sitija“ održavale su se tih dana humanitarne akcije za decu sa Kosova, pa na suzi lak Miroslav, ne beše u stanju da gleda toliko praznih džepova koje je neko drugi ispraznio. Odlazio je kraj reke da pusti mozak na pašu. Za to vreme jedan paša u Turskoj odlazio je da pusti mozak na Miroslava.
Šetajući kejom, Miroslav primeti da jedan Kinez sedi svakoga dana na obali i peca. Svakoga dana on upeca samo jednu ribu i odmah ode kući. „Zašto peca samo jednu?“ ne bi jasno junaku naše priče. Dani su bili lepi, voda bistra, a riba - kao kod ginekologa. A Kinez peca samo jednu! I jednoga dana preduzetnički duh Miroslava ne moga da izdrži pa on stoga priđe Kinezu na obali.
„Gospodine, danima vas posmatram i ne mogu da odolim da vas nešto pitam. Zbog čega svakoga dana pecate samo jednu ribu?“
„Jedna riba mi je sasvim dovoljna“ odgovori smerno Kinez, češkajući se po majici sa likom Brusa Lija.
„Zbog čega ne upecate dve ribe?“ bi uporan Mišković.
„Ne razumem, šta će mi? Hoćete da se ugojim?“
„Pa zar kod vas kosookih nije na ceni biti sumo-rvač?“
„Pobrkali ste. To su Japanci. Mi smo Kinezi.“
„Ma dobro, ja vas žutaće uopšte ne razlikujem. Znate kako se to zove?“
„Glupost?“
„A ne! Tolerancija! A da bih vam dokazao koliko sam tolerantan pomoći ću vam da se obogatite. Ja sam znate beli mag ekonomije u Srbiji. I podeliću sa vama tajnu uspeha poznatu u ovim delovima sveta kao „Miroslavljevo jevanđelje“. Dakle, morate da pecate dve ribe“
„Ama, dragi čoveče, šta će mi dve ribe?“
„Jednu jedeš – drugu prodaš i profitiraš!“
„I šta ću posle?“
„Od tih para kupiš drugi štap pa pecaš sledećeg puta četiri ribe!“
„Četiri? Zaboga, šta ću s njima?“
„Jednu opet hasaš, a tri utopiš i kupiš mrežu. Pa na vodu“.
„Ali ja nemam čamac.“
„Polako. Dođeš u jednu od mojih banaka i uzmeš kredit koji ćeš da otplatiš pecanjem. Ali pecaćeš samo one skuplje ribe. Somove recimo.“
„Potreban je som da bi se kod vas digao kredit?“
„Da. Ili štuka. Dakle, kada budeš imao čamac pecaćeš jata riba i uskoro ćeš moći da zakupiš tezgu na ribljoj pijaci.“
„I šta ću posle?“
„Imaćeš direktnu kontrolu nad prilivom kapitala. Kada budeš vratio prvi kredit uzećeš drugi, veći, na duže.“
„Šta će mi još jedan kredit?“
„Da zakupiš zemljište i otvoriš mali kineski restoran. Kad podigneš kredit polovinu novca odvoji za materijal i troškove a drugu polovinu odnesi u opštinu da njome pomogneš predsedniku da shvati zašto ti treba taj lokal. Znam ga lično, još dok se pre dvadeset godina igrao u pesku, u Iraku, sa priznanicom od oružja čika Sadama. Dakle, tako za nekih pet godina dobijaš restoran. „
„I to je to?“
„Tek si počeo! Ulažeš u biznis, preuzmaš „know-how“ tehnologiju iz inostranstva, ideš na dokvalifikaciju, primaš strane eksperte, otpkupljuješ licence, dovodiš kuvare sa Zapada, poštuješ HASAP standard i na kraju uđeš u stranku i za desetak godina dobiješ novac za veliki restoran u centru.“
„Stranka? Ja nisam u stranci. Mi Kinezi smo tradicionalno ljubitelji komunizma a ovde su na vlasti demokrate“.
„Demokrate? Sine... Samo se ti učlani u stranku na vlasti i nemoj da sumnjaš u čika Miška. Ja sam pored tebe sve vreme, tu odmah, polu-levo, u rubrici „Procenti partnera“. Trebaće ti ovakav sekundant, kad izađeš napolje.“
„Iz restorana?“
„Iz zemlje! Na strano trižište! Na Zapad“.
„Ali ja sam već zbog posla na Buvljaku došao na Zapad“.
„Druže, jadan si ti ako ti je Srbija Zapad... Ti ćeš sa svojom licenciranom ribom u Meku dobrog jela! Evropa! Pariz, Rim, Berlin! Ma neće proći ni dvadeset godina a svi će hteti tvoju kinesku ribu! Jer si Kinez, kontaš?“
„Da... Znači to je kraj?“
„Ni blizu! Danas ne možeš da se baviš samo jednim poslom. Moraš da investiraš u najisplativiji posao u zemlji. A to je kod nas politika. Dakle investiraš u neku stranku. U stvari u što više njih, za svaki slučaj. Oni pamte sve, pa ti posle izbora daju neko mestašce u skupštini ili ti bace neku kosku u vidu neke funkcije prilkom privatizacije, tendera ili prodaje akcija. A ako ti se ide u politiku onda se lepo skloniš u upravni odbor neke međunarodne firme, pa bog! Obavezno se pokrsti u pravoslavca. Boli te uvo, ništa ne košta. Pa državljanstvo, dubl. I ko zna, možda zaglaviš u nekom diplomatskom predstavništvu. Ili u nekoj od onih nevladinih organizacija što ih prave oni narkići-hipici da čuvaju kišne šume i spreče glad u Africi. Ma ima da postaneš Godzila svetske ekonomije! Brend bre!“
„Godzila je iz Japana.“
„Nebitno, sinak! Za četrdesetak godina ti si milijader!“
„I šta ću onda da radim?“
„E tad više ništa nećeš morati da radiš. Imaćeš sve. Lepo uzmeš štap, sedneš na obalu reke, opustiš se i pecaš...“
„Ali, gospodine“ Kinez ga pogleda svojim dubokim očima „JA TO I SAD RADIM“
