Лик који кад год се сретнете препричава форе са ТВ-а.Било да је излазак у град,неко венчање,свадба,сахрана,прослава 20 година предузећа,крштење или литургија.Сиглед`о има потребу да свој дијалог са тобом зачини анегдотама из света телевизије.Сиглед`о је име добио по препознатљивом започињању реченице,у којој нема тачке,само зарези(као у песмама српских ''поп '' певачица,само се набраја). Занимљиво је да филмове које користи у дијалогу,свако је барем 28 пута гледао,па чак и баба која има на ТВ-у Први,Пинк и некад Авалу ако не дува ветар из правца Смедерева.После неког времена већина људи схвати да Сиглед`о то само прича да би се он сам забавио и насмејао пред свима.Људи који се смеју са њим се зову алкохоличари.

Ствари које неминовно доводе једна до друге са било које стране да се пође.

Изрека која нам с правом каже, да ако се једном жестоко зајебемо други пут нам неће пасти ни на памет ни да помислимо о томе.

Речи жене коју мушкарац шкартира дегажирајући је, а све joj је у почетку изгледало тако бајковито.

Изразити захвалност. Велику.

Прва и основна лекција родитеља пред твој одлазак у град. Небитно што једва чекаш да изађеш из куће, и да попијеш прво што ти падне под руку, добијаш лекцију коју памтиш до краја живота, како би касније могао да пренесеш на своје потомке. Заједно са оним, "не узимај ништа што ти нуде на улици", ово представља већи грех од свих 7 смртних грехова заједно... Још од после рата, када су објашњавали како су упаљачи бацани из авиона, који људима одсеку руке, или цигаре које имају у себи неке смртоносне отрове. У сваком случају, и да водиш рачуна о таквим стварима, то може да ти пође за руком само првих неколико пића, после тога нећеш имати представу ни да ли си попио пиће које треба да платиш, а камоли да ли је донео отворено или не...

Посебна сорта лењиваца која овим штеком заправо жели да им кључ буде што ближи брави и да што једноставније уђу у своју палату, за шта је једно сагуњање сасвим довољно... а некад и превише... И да нам је сад друга Тита, они вероватно не би ни закључавали, или би у вр главе држали кључ са спољне стране кваке(што и сад чине кад пођу да радње, јер су лопова поситоветили са собом, те би вероватно опсовао домаћина и окренуо се кад би видео кључ у закључаној брави). Гест којим лише себе ношења кључа, сталне провере џепа и додатне нервозе која је прати.
Једна од буржујских породица којима лакше пада да искеширају телевизор који би се украо, него да сакрију кључ на боље место које није толико провидно и знано свима склоним методи лева рука десни џеп.
Пандан и тотални контраст људима који двапут закључавају браву, људи безобзирни, људи који све схватају и примају олако, све док их једног дана јад не натера да они постану ти који ће двапут окренути мртви кључ...

па зар је толико тешко, или је пак боље кад дође из дупета у главу?

Оно што кажете ортаку који вас је добро изарчио за неколико тура пића,а хоће још!

Нешто бесмислено сјебано што је могло бити заиста лепо и добро.

Израз који описује ''бројно стање'' живих бића у пешачкој зони Лазаревца током емитовања Инсајдера.

Актери оваквих покушаја излива нежности су адолесценти (без назнака ка даљем психичком развоју) који, и даље носећи коцкасте ранчеве са Дигимонима, уплићу своје далеко „зреле“ личности у покушаје емотивних веза по узору на секс-симболе данашњице. Најчешће су у питању емотивне, „Хана-Монтана-слаткиш“ клинке.
Навучене на шаблоне као зечеви на купус, дешава им се љубав величине Титаника која, као и поменути брод, тоне једне вечери код друга из разреда на рођусу током чаше Сангрије и масних фота. Након очигледног завршетка вечери (шмекер је убо), почиње пакао за нашу јунакињу која сматра да ће јој активности на ЈуТјубу изронити Титаник који ће наставити пловидбу с места на коме је потонуо.
Оставља срцецепајућу поруку италик фонтом невешто одрађеним у Пејнту на Тјубу уз позадинске урилке једног од Георгијева, све употпуњено емо сликама двоје клинаца који се грле на киши пертли везаних у срце. Ради ефектности, симплоха је најчешћа фигура, док у покушајима реченица љубичастих слова које лете на црној позадини преовлађују неизбежна срца (<3).

Да нам је Бранислав Нушић савременик, овај израз би често користио у дијалошкој карактеризацији својих јунака. Шик је данас све што је модификовани кич упакован по принципу Ворхолових гована у конзерву људске малоумне потребе да се по сваку цену мора бити посебан на апсолутно погрешан начин.

Из наведених примера може се закључити да су за злоупотребу овог израза криви, ко други, хипстери. Шик је продавање муда за бубреге, манипулисање оних који се куну да нико њима не манипулише, психолошки савршена техника шишања оваца у амбарима као што су КЦ "Град", перформансима на којима нико не зна шта је писац хтео да каже. Али у томе је штос, писац ништа и није хтео да каже јер је у облаку глупости заменио мозак за црну ролку, кесицу сканка, кутију темпера и нови албум групе "Сви на под". А овце су блејале: "Он је тако шик!"

Израз за брутално дивљање младе градске момчади у некој руралној средини ненавикнутој на такву врсту варваризма. За оне мање упућене настао је после опијумских ратова, кад су Енглези разјебали бедне Кинезе својим ултра мега гига модерним наоружањем и показали надмоћност беле расе над свим осталим видовима животињског и било ког другог света ове планете. После победе су црвени мундири карали младе косооке девице, опијали се од пиринчаних ракија, конзумирали опијум у невероватним количинама, Забрањени град користили као нокшир и шта све не...да се Прокопије створио ту данас бисмо уместо термина вандализам користили англинизам. Пекинг је после ове туристичке експедиције енглеске војске остао згариште какво ни Јапанци у Нанкингу нису оставили. Мора се напоменути да је због политичке коректности овај израз заменио стари израз Ко Енглези у Вашингтону.

Кад си послао риби већ две поруке без одговора, али не губиш ентузијазам, па се одлучиш и на трећу, неретко и четврту

Клињо, мораш ти још пасуља да поједеш а за то време се забављај чешљањем барбика па се јави.

Наиме, ради се о исконској потреби Србина да му, чак и у најгорим ситуацијама, гузица буде нахрањена и напојена, јер се тако, бар у нашој земљи, свака мука лакше рјешава. Не кажем да то није неопходно, наравно да јесте, али, ако постоји нека земља у којој су храна и пиће једна врста божанства - то је ова.
Просјечан Србин ће сваки утрошени динар, без обзира на шта га је дао (био то плаћен рачун за струју, испит, ћеркина матурска хаљина, синово прво извођење дјевојке у град), у глави (а и на јави) претворити у печено прасе, флашу вињака, јагњећи бут или било какву врсту хране која му је ускраћена због дотичног, њему немилог догађаја.
Послије ће проклињати тај догађај док се не појави сљедећи који ће му заокупити пажњу и тако укруг, до краја живота.

Неко ко нема елементарно знање о вожњи.
А има возачку.

Било је то давно. У време када су Срби били само обична раја која је патила од турског зулума. Цео дан ринтај, ради, туци децу, није живот био тако занимљив. Али, постојала је једна забава. Заправо, постојале су две, али пошто су обе биле оскудне настала је трећа.

У свакој кући су биле гусле. Најстарији члан породице, неко мушко, је анимирао увече укућане својом песмом. Јеби га, то је тада био хит. Нека врста 3Д филма па 100 пута боље. Ако није баш нико знао да свира или су умрли ови што су знали, била је варијанта путујућих свирача: лопужа које су ишле од места до места и за преноћиште и домаћичину минџу забављале укућане својим широким репертоаром. Мада, и то досади. У мајчину више и са тим Краљевићем Марком, јебали га Шарац и Муса Кесеџија! Јебе ли тај лик шта?

Е ту је ствар! Марко не јебе. А људи јебачину воле. Једна од најбољих занимација српских сељака је био секс. Не не не, секс је био у Европи, код нас је то било неко теслачење више. Али ни то није било тако бајно. Обично су ти маторци налазили жену. Пошто не волиш кад ти кева бира ни гаће а камо ли нешто више, замисли да ти бира рибу, то јест жену. И шта ћеш. Јеби то што имаш. Није било лоше, али сметало ти је што је дебела, ружна, хрома или што ти улазе длаке у уста из њене браде. Много је фактора који су могли да ти омрзну пичку.

И онда су Срби смислили нешто сасвим генијално. Песму која опева јебачину. То је то! Нека врста претече порнића. Долази лик са гуслама и гуче нешто као делове из "књиге" "50 нијанси сиве" или томе слично. Е то је био провод! Замишљаш неку жешћу рибу, машта ти ради а у позадини иде продирни глас слепог гуслара који свира солажу на својим гуслама.

Скраћени назив за бисексуалку/ца. Термин није настао у погрдном смислу, већ зато што израз свиња звучно представља групу сваштојеба.

Лепа времена, играш се на улици са другарима знаш да се имаш коме вратити. Знаш да те кева чека са топлим јелом кући а да ћале црнчи ко коњ али боли те курац, твој живот се своди на то да изађеш и играш баскет или фудбал са другарима, трчиш по улици, вратиш се кући наждереш се ко стока и опет изађеш напоље. Држава ко држава покушава да те склони са улице, неће клошаре. Боље да утрошиш своју енергију тренирајући нешто него да висиш по улици и испражњаваш се тучама и конзумирањем алкохола.

На препоруку комшије полицајца уписујеш баскет. К'о да си у војсци а не на тренингу. Убрзо ти се то чини исплативо, добар си, траже те велики клубови твоје државе али ради мајке и љубави твог малог места остајеш у јебеној забити којој живиш. Сви те познају, легенда си града. И стари и млади ти се клањају, поздрављају те на улици ко друга Тита, ти си им божанство. Играш сезону две за локални клуб, остварујете велике успехе за ту регију у којој се налазиш. Имаш проблема са повредом/жениш се/ добијаш посао, за баскет више нема времена, ту и тамо опичиш једну двије текме као замјена али ниси више стандардан.

Држава се распада, зову те у рат, твоја се фирма гаси. Опште расуло. Некако ладећи јаја, са више среће него памети преживљаваш рат, враћаш се у своју јебену забит која је срушена. Од национализма ти пуца курац да се изјашњаваш као Србин а носталгија те обузима. Немаш посла већ дуг период, све више и више сањаш од старој држави, старом систему, старим друговима које више нема.

Добијаш неки послић од бившег колеге са баскета, плата минималац али ко је јебе. Довољно да поплаћаш рачуне и купиш себи пиво. Нема даље, носталгија постаје део тебе. Сваки дан после посла насадиш се на терасу, одвалиш стари југословенски рок и пијеш пиво. Проп'о си, ниси ни сенка старог себе, то ти и сви говоре, траже да се изјасниш ко си и шта си, али не претерују јер знају да си некад био легенда, ипак долази и тај тренутак кад разни кретени проглашавају све не-Србима који нису уз њих.

Гледаш како се распада твоје некад омиљено место сад јебени град без људи, гледаш пописивача у очи и кажеш му: „Боли ме курац ја сам Југословен“.