Група грађана која и послије свега и упркос свему, и даље пропагира братство, јединство и слогу међ балканским племенима. Истрају у својим увјерењима упркос свим плимама лудила и мржње које нас периодично запљусну. Њима није важно какве је ко вјере, нације и народности, они не гледају тако на ствари. Тврде да нијесмо свјесни какве би све користи могли имати од заједничког дјелања, само да мало трезвеније и рационалније размишљамо и поступамо.

Ко зна, можда су и у праву?

Изузетно незахвалан посао. Покушавање увођења било каквог реда у хаотичну репетитивно силовану плејлисту равно је седењу замраченој соби и покушавању удевања црног кончића у иглу која је већи део своје (игласте?) егзистенције провела у муљавој фиоци међу шрафовима, алаткама и дуплерицама Памеле Андерсон из деведесетих година прошлог века умрљаних моторним уљем.

Која год песма буде пуштена, у маси ће се увек наћи неки незадовољник који ће почети гласно да негодује против избора музике варијацијама реченице: "Jа сам пијан и мени је лепо и хоћу своју музику, ко јебе остале металце/шабане/репере/дабстепере/хипхопере/електронце итд".

Расправа је безнадежна, најбоље решење је заузети хладнокрван став и манире нацисте из Нирнберга:
"Ја само пуштам песме које су ми речене да пустим, а ти, алкохолисани хомосапиенсу, би требало да схватиш да сам ја само експресија воље овог колектива и самим тим сам деперсонализован и недоступан за било какву међуљудску комуникацију осим наручивања песама од стране других алкохолисаних хомосапиенса. Другим речима речено, ја обављам племенити посао менаџмента музичких жеља заједнице изнетих под утицајем легалних и нелегалних опијата, и аутодеструктивно је бунити се против истог, јер он представља рефлексију саме колективне персоне у датом психофизичком стању, а део колективне персоне си и ти, што опет имплицира да си и ти деперсонализован и да живимо у добу гушења индивидуализма и појединачних слобода индивидуе, што је трагично, и сматрам да би једина филозофија која би могла да нас издигне из бесловесног крдо- менталитета јесте управо Ничеова теорија Надчовека, која се управо залаже да се систем моралних вредности окрене наглавачке, и жеље заједнице потчине жељама појединца. Али пошто ја заступам теорију Свечовека владике Николаја Велимировића, бојим се да твоји захтеви не могу бити испуњени, осим ако ниси спреман да решимо филозофску битку између Ничеа и Велимировића физичким конфликтом, и самим тим доведемо до есхатона овог колектива и ове релативно угодне вечери?"

Варијације и цитирање горенаведене реченице би требале да буду сасвим довољне да бунтовник добије фацијалну експресију "живуљка на путу гледа у ФАП-ове фарове", и да се удаљи уз збуњено "Блаааргх".

Једна од бенефиција диџејинга јесте што он увек седи, и (ако је могуће) једе и пије. Самим тим велике су шансе да ће отићи кући трезан, сит и напит, док ће остатак масе пеглати по клоњама, улицама и двориштима.

Модерна верзија Ко нема у глави има у ногама.

Неко ко не држи реч.
Испаљивач.

Добар метод да се отарасиш некога кога срећеш већ два пута у току дана. Фора је изгледа само у томе ко ће први да се сети да то каже.
Изненађена сам бројем људи који користе ову фразу...
И просто ми не пада на памет никакав смислен одговор на такав поздрав. Осим, рецимо, једног најпростијег "важи"...
И никада нисам срела некога ко је стварно частио некога кога је трећи пут срео у току једног дана...

Једна од најомиљинијих ствари у школи за сваког ђака од првог до четвртог разреда, а понекад и оних старијих. Бомбоне обично доноси онај ко слави рођендан или неко ко је тих дана славио славу. Није битно колико ћеш бомбона добити, важно је да не мораш да бринеш да ли ће те наставник опоменути због јела на часу. Обично се за ову "част" бира најтежи час да би се изгубило колико толико времена, и наставник можда одобровољио да не пита, врло често уз опаске на рачун слављеника, а он се неретко и извуче. Неки уместо овога доносе и колаче који су остали са славе или чоколаде које тих дана има у изобиљу да онога ко "части".
После тога иде се масовно у ВЦ.

Покретни џу-бокс, без опције бирања песама, може се наћи на разноразним милим и немилим догађајима. Ради на принципу кол'ко пара тол'ко музике. Не ради на кованице, већ убациш хиљадарку и молиш Бога да је лепо расположен, да нема неки помен у следећем термину, јер од тога зависи брзина и квалитет певања. Пожељно је мотивисати га на почетку литургије, самим ти потстаћи његову машту, довести његову виртуозност на максимум.

Ортак који је био на врхунцу славе, омиљен у друштву, прави лаф, шмекерчина. Е онда је све успео да засере. Увалио се у говна до гуше, дословце отишао у курац. Дужан ко Грчка, није га било нигде и само њему је знано како је преживљавао. И онда после тмурног периода враћа се у пуном сјају. Како? Опет, то само он зна. Све се враћа на старо, опет омиљен у друштву, можда и више него први пут. Опет је све лепо, бајно и сјајно, само што је после толико година бедака стекао неко искуство, па се сад понаша зрелије. И свима је драго због тога, чак и они који га не воле поштују га. И заслужио је њихов наклон. Једино што постоји бојазан с обзиром на историју да не понови све наново...

Онај ко ти пошаље поруку "Брате, ово је мој нови број" а ти му ниси имао ни стари.

Фора којом родитељи пале клинца који има веће шансе да напише ћирилични коментар на сајту Б92 него да га родитељи воде са собом у госте.

Брдо у београдској општини Раковица, које је, по свему судећи, Чак Норис конструисао за себе да би на њему саградио кућу за старост.
Доказ?
Да је неко бацио онолико бомби на Њујорк, колико је НАТО бацио на Стражевицу, Њујорка увелико не би било. А Стражевица и после бомбардовања 1999. изгледа потпуно исто...

Hазив за сваког ко носи окренут качкет.

Обично неко ко нас први изневери.

Златно правило које важи за возаче, ако си за воланом, свако ко вози спорије од тебе је идиот, и пензионер који се вуче по путу, а ако те неко претекне онда је то манијак који ће убити некога и прети по живот. Пошто не путу не постоји неко, ко се креће истиом брзином као ти, логично је да си ти најбољи и само ти знаш да возиш!

Стоји ти ко пилету сисе ал' на мало културнији начин.

Добити прве длаке на гениталијама. Ко у друштву први бруца, тај је фаца.

Последњи степен просеравања оног ко треба да учини услугу.

Искрен и топао начин захваљивања неком ко ти је учинио услугу коју ти можда ни најближи не би учинили. У тренутку када не знаш како да се захвалиш тој особи, довољно је упоредити га са рођеним братом, јер брат у свету, а колико-толико у Србији, једна од важнијих особа у твом животу, био он млађи или старији.

Оно што стојадин има а ко да нема.

Онај ко се купа само суботом.