Момци, остало је два минута, немамо шта да изгубимо. Симке, звизни дугу на Бојана, њему се лопта лепи за ногу...

Žikin brat : Gde je daljinski ?
Žika: Otkud znam, ubaci u google,pa vidi.

- Mare, podigni je u ovaj pravac da tapše ovako. :pokazuje rukom:
- Nemoj Cile, boktejebo, uvek se posečeš pa nam posle tetkice kenjaju za prozore na trećem.

,, Odisejeva zora " - naziv vojne akcije zapadnih sila protiv Libije.

Vidi ovog bangavog Mirka, leva noga mu služi da ne padne.

Ja: E aj veceras na PES, bice jos neka ekipica kod mene!
Drug: Ma nema sile! Zabio sam keca iz fizike, moram to da popravljam ujutro...

- De si matori, sto godina.
- Ćao Sale.
- Opaaaa i dalje se furaju merdevine a? Je l' još ideš okolo, pentraš se na prozore i snimaš pičke kako se skidaju?
- Alo matori, imam ženu i troje dece sada. To sam radio sa četrnaest godina.
- Ma važi, a merdevine?
- Radim kao moler.
- Sve ti verujem. Nisam ti ja žena da me ložiš kako si moler. Još voliš gledaš pičiće kako se skidaju a?
- Beži bre u kurac budalo.
- Ozbiljno. Godinama te već zovemo Đole Rašomonac. Pa bio si u zatvoru zbog toga.
- Kad bre?
- Pre dve godine valjda. Šest meseci.
- Bio sam u Rusiji, radio sam na građevini debilu.
- Eto vidiš. Sagradi sto mostova, a popuši jedan kurac i nikada nećeš biti mostograditelj, već pušač kurca. Tako to ide.

Andrić, Selimović i kompanija se prevrću u grobu.

Uleteo si u neki pos'o sav oran i razdragan misliš biće fest dobro. Nešto se iskundači, a ti ne mo'š da pobegneš, ostane ti samo da trljaš dupetom...

- Bila neka kombinacija, ja uzmem robu za 200 evra, prodam za 300, al ispadne da je kradena, počeli murkani da se raspituju...a ja ne mogu da je se rešim
- Kereća jeba, brate
- Uf, stegli samo tako, sad samo ćutim i pušim

Profa: Treci kolokvijum ce biti krajem decembra, sve po pravilima dosadasnja dva, verujem da je to svima jasno...

Studenti: (kao po naredbi, pocinju da se komesaju, gundjaju, proklinju postavljeni datum...)

Profa: Ako neko ima nesto da pita, moze to slobodno da uradi. Nece mu se nista desiti. Na kraju krajeva, ne postoje glupa pitanja, samo glupi odgovori! :-)

Koleginica iz prvog reda: A hoce kolokvijum biti isti kao i zadnja dva?! (sva bitna)

Profa: Koleginice, upravo ste me demantovali!

Na kraju radnog dana, dolazi gazda...
Gazda: Mh, ko je uzeo 3000 dinara, kakav je ovo tiket? Zašto nisi rekla da ne može? Ovo su neke nameštaljke, garant, kako to da su danas došla čak tri tiketa veća od hiljadarke? I zašto je ovde nered? Ne možeš samo da isprazniš pepeljare i pobacaš đubre i usisaš i oribaš wc i vratiš stolice na mesto, moraš da obrišeš stolove onim sredstvom što sam ti doneo, i da opereš sve prozore bar na svaka dva dana i nekoliko puta dnevno da lepo uglancaš ekrane na svim televizorima...to ti je deset posto od plate za ovaj mesec. E, da, što se tiče povećanja plate, za 3 meseca ako se posao popravi dobijaćeš 500 dinara više.

Radnica koja ima kući dvoje dece i nezaposlenog muža: Naravno gazda, nikakav problem, uvek ste bili fer i pošteni. Izvinjavam se za nered, neće se više ponoviti
(U sebi: Jebo ti pas mater, dabogda deci lekove kupovao od ovog što mi skidaš)

Radnica koja ima ikakvih šansi da nađe drugi posao u skorije vreme: Ma sagnite mi se i ti i ona gomila idiota koju trpim ovde za 200 evra mesečno i poljubite me u dupe (gađa ga ključevima i izlazi lupajući vratima. U sebi: peva)

- Jovo, je l' vidiš onu likušu tamo na pješačkom?
- Koju tačno?
- Onu plavu što ima jednu kraću nogu.
- Aa, vidim sad. Šta s njom?
- Nju ti je Đole jebavao.
- A, zajebavaš?
- Ne pomjerio se mjesta.
- Kakav je to pomijar. Sigurno je morao potklocati dok je guzio da se ne prevrne kol'ko joj lijeva noga zapinje kroz vazduh.

U zadimljenom bircuzu, Titovo Užice 1959. godine, sede dva zemljoradnika posle napornog dana u polju:

- Aman Mile, nemoj da me zezaš više za ona 2 ara što je tvoj ćale za vreme rata granicu pomerio i zajeb'o me...budi čovek vrati medju gde je bila, moram i ja da 'ranim porodicu, imaj dušu...
- Ma zabole me i za tebe i za tvoju porodicu; taknuto-maknuto pobratime, proš'o brzi voz... okružni komesar mi je reko da slobodno ostavim medju, i da mi čuva ledja...
- ZNAČI, tako je?!
- JESTE!!!
- SI SIGURAN DA JE TAKO?!?!
- JESTE, I TI NE MOŽES NISTA DA URADIŠ POVODOM TOGA, BEDNIČE!!!
- E, sa' će vidiš... (naglo ustaje od stola, lomi čašu od pod da skrene pažnju posetioca kafane na sebe, i vikne iz sveg glasa u pravcu Mileta): MA KOME TI PSUJEŠ MAJKU PARTIZANSKU, GOVNO JEDNO KAPITALISTIČKO I PETOKOLONAŠKO?!?!?

...u tom, od stola u uglu ustaju dva UDBA-ša u kožnim mantilima, izvode Mileta (onog što mu komesar kao čuva ledja), i stavljaju ga na onaj njihov motor sa prikolicom sa strane (kao ona dvojica u "Tito i ja"), i odvoze ga u nepoznatom pravcu.

Emisija Magazin In, gosti: Dragana Katić, Suzana Mančić, Vesna Radusinović i Zlata Petrović.

Voditeljka: Današnja tema je: "Potresne sudbine uspešnih samohranih majki u Srbiji." A za najvernije gledaoce, koji ostanu sa nama i nakon 543. bloka reklama, anketa u kojoj poznate pevačice otkrivaju koliko često oralno zadovoljavaju partnere.
Suzana, Vi imate dve prelepe ćerke, koje rastu bez oca. Kako je biti samohrana majka u Srbiji?

SM: Jako teško. Srećom pa je tu moj dečko, osamdesetogodišnji Simeon, koga moje ćerke jako poštuju i vole. Ne zato što nam on plaća letovanja na tropskim lokalitetima, nego je to jedan divan čovek, koji je bio tu kada mi je najviše trebalo i kada me je ona svinja od bivšeg muža ostavila, jer sam blajvila karu kumu. :suze: Niko ne razume muku samohranih majki.

Voditeljka: Potresna priča. Ti, Dragana imaš blizance, koji rastu bez oca. Koliko je to bolno?

DK: Pa znaš kako draga, neizmerna bol se širi mojim telom dok ih gledam kako u meni traže nikad upoznatog oca, ali jaka sam. Ove zime ćemo samo jednom ići na skijanje, a letos ih nisam mogla treći put voditi na more, jer mi ona debela kučka Božen nije isplatila honorar, nabijem joj rukavicu u dupe, a i Rošavi se stisnuo nešto, misli da ću ja džabe da smeškam i najavljujem one fuksetine iz Granda. Golema je tuga, nas samohranih majki.

Voditeljka: Neverovatno, sirota tvoja deca. Ja ti se divim kako stoički podnosiš da budeš stub porodice. Zlato, Vi ste razvedeni i imate dvoje dece. Da li je vama, kao samohranoj majci teško da ih izvedete na pravi put?

ZP: Pa ja pevam na ciganskim svadbama i uzmem tu dobru kintu, tako da moja deca nisu nikad patila. A i Peja i Hasan mi daju i crno ispod nokta. Ja sam bre moderna majka, sad imam novog momka, jeste da je mlađi 23 godine, ali mora i samohrana mama da se zabavi. Hihihihi. Podrška samohranim majkama.

Voditeljka: Ajmo aplauz za Zlatu, nije lako biti samohrana majka, a tako pozitivna i vedra. Vesna, Vi ste razvedeni i imate sina. Da li Vam je razvod teško pao?

VR: Ja se jesam vazvela, zato što je moj supvug bio šovinista, koji je sputavao moj umetnički kavaktev. Svećom, Milomiv Mavić, moj dugogišnji jebač se supev slaže sa mojim sinom, a meni dopušta da ispadam glupača u svim emisijama. U mojoj novoj knjizi "Kako biti samohvana majka i imati kvalitetan sex" sam svim čitateljkama povučila- nemojte da vas sputa to što vam je muž poginuo, umvo, što ste se vazvele, jev na kvaju, najbitnije je da imate nekog ko će dobvo da vam ga sateva.

Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

"Zeeleeeeeeeeeeeeni 69"

(opasan crnac iz protivniče ekipe)
"Mali, polomiću ti obe noge!!!"

A:”Nije loš ovaj Vaske. Je l’ trenira fudbal?”
B:”Ma gde da trenira, pa taj levu nogu koristi samo za kvačilo.“