Mesto u kojem moraš da budeš da bi tvoja informisanost bila na zadovoljavajućem nivou/ prosečnom nivou.
Igor: Mašo, moraš baciti onu veet kremu, videh na teveu da nešto tu ne valja..
Maša: A 'što? Ja ne znam, nisam u toku... Ne verujem dok ne vidim ( uđem u tok).
Rečenica kojom dajemo do znanje da smo mi svoje odradili, a drugi mogu da se puše.
Zadatak je obavljen, a na drugima je da procene da l' to stvarno valja il' je za kurčevo zdravlje. Sve i da im se ne svidi, nama je lepo i uživali smo dok smo obavljali taj posao.
-Kol'ko ćeš još dugo da se zadržiš u toaletu, na usta će mi izleteti?
-Ja bacio blato, ti kako hoćeš!
-----------------------------------------------
Sročio sam definiciju, vi kako hoćete!
Pojava veoma slična lavini na planini. Razlika je u činjenici da je ovde reč o "Lav" pivu a ne snegu, i mestu dešavanja (mada može biti i na planini). Dešava se najčešće na kulturno-umetničkim manifestacijama tipa: svadba (ženi nam se Vukota), oproštajno (ne sme majka da zaplače kad u vojsku sina šalje). Niz popijenih piva se prekida samo u dve situacije (isto kao i sa lavinom snega):
- nestanak materijala od kojeg je lavina sačinjene (pivo je popijeno),
- lavina nailazi na prepreku (konzument ispod stola, usta zauzeta povraćanjem)
- Momci, šta pijete večeras?
- Daj lava
- i meni
- daj meni odmah dva, neće se baciti
- daj i meni, da ne stajem na put lavini...
Najbolji opis nečije nehigijene, i nebrige o samom sebi.
A: Au, pa Mare, kontam, ostavila te je, ali sredi se malo čovječe. Pogledaj na šta ličiš.
B: Pusti me...
A: Mislim, probaj baciti portorikanca,uzviždao si se k'o kupus, ni kurva te neće takvog!
Antisocijalna aparatura za izazivanje smrtonosnih mehaničkih povreda koja radi na navijanje, tj. treba ih redovno navijati da bi bili 'tačni kao sat'.
U periodima nezauzetosti ispoljavanjem najnižih oblika agresije ikada zabeležene među kičmenjacima, navijaju ih svi odreda : političari, profašističke organizacije, crkvenjaci, mama, tata, pas i kravata (kurac kad su nezaposleni uglavnom), devojka i žena koje puće usta sa postera na zidu u musavom sobičku, knjige i filmovi koji su im drugi prepričali, profani koji su ih terali iz škola i štreberi iz prva četiri osnovne, spisku nikada kraja.
Ta bića sa mozgom na pozajmicu, naoružani do zuba (kurac kad i njih nemaju) dele pravdu po sopstvenim aršinima a da policiju zabole.
Hordati se grupišu u maltene paravojne formacije sposobne da unakaze, eliminišu.
Besne pse treba 'pelcovati' dobrim iskašljavanjem bubrega i zatvoriti tamo gde Sunce ne sija i baciti ključ.
Grupa koja je navodno obarala Nato bombardere, usmrćivala političare koji su bili protiv Jugoslavije. Činili su je Milja Vujanović-Regulus, slikar Milić od Mačve, pukovnib Bogišić i još poneki vidoviti član.
Osnovani su početkom devedesetih i nekih pet godina pre bombardovanja su izjavili da će snagom svojim misli razneti Njujork, ukoliko nas budu bombardovali. Njujork i dalje stoji na svom mestu, a glavi krivac za ovaj neuspeh je negativna energija koja kulja iz bunara na Kalemegdanu. Prema rečima Milje Vujanović, u taj bunar je trebalo baciti Madlen Olbrajt, da se anulira negativna energija (ili možda da se duplira).
Niko pouzdano ne zna šta su oni radili na tim sastancima. Opšte prihvaćena pretpostavka je da su stajali, koncentrisali se i pri tom slagali neke face, kao neko ko neko treba da isere tvrdu stolicu. Možda su samo sedeli, pili kafu i blejali. Nikada se neće pouzdano saznati.
Sportska disciplina koja uglavnom traje od decembra do februara. Može početi i u novembru, a završiti se i u martu. Kako stvari stoje u Srbiji će se Nacionalni šampionat u lopatanju završiti negde oko prvog maja. Sportsku opremu čini lopata raznih dimenzija, a oprema učesnika nije tačno određena. Pravila igre su da se lopata uhvati sa dve ruke i da se zahvati što veća gomila snega koja će se baciti negde u stranu, i tako sve dok se ne očisti dvorište, prilaz do kuće ili šta već.
Uglavnom je ovo muška disciplina mada ima i žena lopatara. Radni elan polako pada pa od prvog snega do kraja sezone raspoloženje lopatara je od srećnog pa to dođe dotle da proklinje sneg.
Situacija u Srbiji već izmiče kontroli, tako da Nacionalni šampionat u lopatanju broji već nekoliko stotina hiljada učesnika, a utakmice sa snegom se igraju svakog dana, nekad i po više dnevno.
Keva: Sine, očisti mi sneg, ne mogu da isteram kola!!
Ja: Pa sinoć sam čistio.
Keva: Pa pao novi sneg sinoć.NOSITE SE U PIČKU MATERINU I TI I LOPATA I ZIMSKE ČAROLIJE I SANKANJE I SNEŠKO BELIĆ.....!!!!
Vesele tabletice, šarenih boja, nepoznatog sastava. Imaju za cilj da poprave opšte raspoloženje i dovedu vas u stanje po kome nose ime.
- Što si dušo nervozna danas?
- Ma pusti me! Onaj konj će da ponavlja razred, gospođica je trudna, a onaj moj magarac je digo sidro i otplovio sa švalerkom na more.
- Oćeš da popiješ jednu veselu?
- Šta nudiš leks ili bens?
- Imam neke nove plave, madžarske. Odlične su. Nema da te brigi briga.
- Daj dve! Kako se zovu?
- Pa tako - jebe se meni, ali na mađarskom.
Reč koja obično izaziva u najmanju ruku nervozu, a vrlo često i strah kod prosečnog čoveka, kada je predloži ženska polovina. Poneko i pusti Obamu ukoliko se egzotika odnosi na predlog ženskih časopisa, za nove krevetne akrobacije, koje podrazumevaju neiživljene, draškaste fantazije neudatih tridesetpetogodišnjakinja, stručnjaka za vezu, brak i seks. Ko bi slušao udatu ženu, šta ona zna kad je udata? I koji je smisao dosadne pečene piletine, kada svako ko drži do svoje originalnosti mora da spremi alge na žaru uz tunguzijski unhumt sos od dinjstanog autobota. Teror. Ne zbog toga što nam je to sve nepoznato, nego zato što nam se svakojake egzotike nameću sa svih strana. Egzotične orhideje i ribice (mislim na one sa perajima) su druga stvar, imaju estetsku vrednost, nisu trendi stil života.
-Dušo, a da probamo nešto egzotično?
-Može, evo ja ću da pokušam da odglumim kako nisam mrtav umoran od lepljenja pločica u drugoj smeni, a ti probaj da odglumiš kako ti je divan dan bio na poslu.
-Uh, to je već previše egzotično.
_______________________________________________________________________
-Danas sam nam spremila egzotičan ručak sa puno šafrana, karamfilića, žalfije, pliva u začinima i afrodizijacima, da malo promenimo.
-Već mi je to sumnjivo, sve što sadrži nešto sem vegete, soli i bibera kod tebe me plaši. Ajmo na pljesku.
Od kada se uspravio i prohodao na dve noge, a vrlo verovatno i pre toga, čovek je težio ka postizanju što veće udobnosti. Pećina je omogućila da mu kiša ne pada za vrat dok se igra nekim komadom drveta napolju, vatru je provalio kako bi na roštilju ispekao komad slanine od mamućeg buta koji je nakon pečenja prijatnije žvakati, a medvedovog pradedeu, ili neku drugu nesrećnu životinju je odrao kako bi pozajmio krzno i osećao toplinu dok žvaće slaninu na suvom.
Mnogo kasnije, čovek je skapirao da se može osećati udobnije i dok sere, te je počeo da oblaže dasku vece šolje toalet papirom. Prvo onim belim i roze jednoslojnim kroz koji mu je neretko propadao prst u šupak dok je brisao dupe, a onda, kako je nauka napredovala, i troslojnim, mirišljavim.
Da bi se daska vece šolje kvalitetno tapacirala, potrebno je bar pola rolne papira, ali sve što je udobno je uglavnom i skupo, pa se čovek i na to privikao.
- Šta se ovo zapušilo... juuuu, koliko toalet papira... SRĐANE, JESI TI SRAO MALOPRE!?!?
- Jesam, šta ću, jeo sam onih tvojih špageta, morao sam da bacim Obamu.
Baciti maramicu, papir, celofan, pikavac, na ulicu ili u najbližu kantu (koja može biti daleko i 500m) je zapravo duboka dilema.
Dok ideš ka kanti, gledaš koliko smo šiptarski prljavi, štrokavi, prašnjavi, kese na drveću i zaključuješ da oko 50% ljudi baca đubre u kantu, a 50% odmah na ulicu. Onda dođeš do zaključka da je smrdljivim vlastima u ovoj zemlji to nedovoljno prljavo da bi uveli nekakav normalan zakon, pa bi bilo bolje da i onih 50% koji bacaju u kantu počnu da bacaju na ulicu, kako bismo postali dovoljno prljavi da zasmeta štrokavim vladarima, i jednom za sva vremena rešimo taj problem.
Onda se setiš koliko su vladari štrokavi, da ti ne znaš kolika bi količina smeća na ulicama mogla da izazove njihovu pažnju, pa možda se i ne vredi kockati.
Bacam papir u prepunu kantu, a on ispada. Ja se savijam, trpam ga unutra. Ruka mi smrdi.
Ko je ovde idiot?
Skup debelih i ružnih ženskih osoba, koje po svaku cenu brane svoju veoma lepu drugaricu, jedinu koja zadovoljava standarde fizičke lepote i šarmantne pojave. One joj govore kako je oni žele iskoristiti i ni u kojoj situaciji je ne napuštaju. Čak je i vode sa sobom kad idu pišati.
Tebra, si video onu malu tamo pored šanka? Deluje ekstra, možeo baciti neku do jaja spiku...
- Daj, brate, jesi video one tri debele rvačice što su napravile Bastilju oko nje? Otresle bi nas k'o izbeglica napolitanku...
Čitanje Kurira na klonji, uzrokovano opstipacijom.
-Kako me stomak boli, danima nisam izbacio Obamu.
-Lagano Kurir pod ruku i na klonju. Ima da se usereš ko grlica.
Opšte je poznato da smo mi kao narod u poslednjih jedno sto, sto pedeset godina imali jako burnu istoriju u kojoj smo manje-više konstantno ratovali protiv skoro svih naroda u bližoj i daljoj okolini, pa stoga imamo i masu spomenika u maltene svakom gradu, nekog našeg junaka kako baca bombu i naravno većina tih spomenika se nalazi u nekom parku.
Ti spomenici bi trebali uvek da nas podsećaju na događaje koje su naši preci, a i mi sami preživeli u skorijoj ili daljoj istoriji, kao i da nas podsećaju na junaka čiju hrabrost i žrtvu treba pamtiti dokle god postojimo i prenositi na nove generacije.
Naravno, vickasti i jezički inovativni kakvi jesmo, pored tih standardnih namena, ovakvi spomenici nama služe i da izrazimo nešto što se nikada neće dogoditi, jer davno je utvrđeno da se spomenici ne pomeraju sami od sebe tako da tu bombu sigurno nikada neće baciti.
- Daj pičke. Ej ti, ti, šta se praviš gluva, daj malo pičke, znam da imaš.
- Skloni se od mene.
- A daj samo da ubodem koji put.
- Rekla sam beži.
- Samo liz jedan, ajde.
- Ne može.
- Griz?
- Znaš kad ću da ti dam pičke?
- Opaaa kad?
- Kad onaj u parku baci bombu. Otpišaj.
-----------------------------------------------------------------------------------
- Ja sam siguran da ćemo mi ući u Evropsku Uniju već dve 'iljade šesnajste godine.
- Ma važi. Znaš kad ćemo mi ući u Uniju?
- Kad?
- Kad onaj Boško Buha tamo u parku baci bombu.
------------------------------------------------------------------------------------
- Izvinite kada stiže voz iz Niša?
- Je l' vidite onaj spomenik tamo u parku, Mirko i Slavko kako se spremaju da bace bombe?
- Vidim. Kakve to ima veze sa vozom?
- E pa dolazi voz čim ih oni bace.
Nešto gledam u poslednje vreme ove emisije o kuvanju, tj. ne gledam ih ja, već se potajno nadam, ono kao dete kad očekuje da će dobiti Kinder jaje, da će ova moja baciti oko na Tv i pokušati da napravi nešto slično. Bar pire. Eto, to je nekako najjednostavnije. Ne zahtevam ni ja puno, jebemumater.
Vratim se koju godinu u prošlos', kod njene keve beše dobra 'rana, 'lebtejeb'o. I ruska salata, pileća salata, salata sa makaronama, dinstana piletina, junetina. Ma, ono pravo. Domaćinski. Šta li se izopači kod ove moje, samo da mi je znati? Uzme jaja da isprži, to nešto gorko, crno, malo vuče na braon. I sve se to dogodi spontano, ona bar tako kaže... Ona jaja u vojsci su bila majka za ova.
Malo-malo, nešto ne ispadne kako valja. U stvari... kenjam i ja. Ispadnu dobro one kokice iz mikrotalasne.
...zvrrrr, zvrrrrrr...
-Evo, minuuuut!
-Šta's to zapalilo, krv ti jebem?! Da nije ona dozna pregrejala? Znao sam da ne treba puštati onog alkoholičara da mi vezuje struju...
-Ma, nije srce! Probala sam da spremim onaj gulaš... mamin recept. Tamo piše da luk dobije bakarnu boju...
-Pa, sunce ti jebem... ovo nije bakar boja! Ovo je boja kamenog uglja od prošle godine!
-Ali, srce... bio koncert Sergeja Ćetkovića, pa sam morala da čujem jednu pesmu...
-Aham... daj one žuto-bele strane da ga zovem! Sad će on da mi plati dve kile ja'njetine da jedem k'o čovek. Baš je našao ka'će da pravi koncert...
Ohasati se od kupusa sa junetinom.
- Duka brate hoćemo do grada da bacimo nešto u kljun?
- Jesi lud bre? Sad mi Nevenka kući spremala da ručam, ubio sam vola u kupusu, kad umro nisam!
Onaj tip ljudi koji kada vide da dolazi bus(gsp)... se zalecu i punim plucima (pokusavajuci celu cigaru da uvuku,kako je ne bi bacili) uvlace dim,koji naravno ispustaju tek kada udju u bus i time poguse sve ljude u njemu.
-eee eno mi ga bus...a ja bas sada zapalio...ma vala necu je baciti...(vuce vuce vuceeee...zacrveneo se...hoce da pukne...baci je,udje u bus i onda ispusti dim nekoj babi u facu) xD
Iščekuje konjec svoga bivstvovanja. Visi na litici života. Od smrti ga deli samo stena za koju se drži levom rukom, znojavom od agonije.
Svaki pokušaj preživljavanja i nadanja za istim biva uzaludan, a sve što se čeka jesu grobar i opelo.
- Gde je Mile, je l bacio kašiku?
- Ma drži se taj. Ličanin je to. Čak i doktori digoše ruke od njega, a njemu se ne ide, kaže čeka lopatu, al' joj u susret ne kreće.
Osoba za koju ništa nije dvosmisleno.
1)
Maja:”Dule, je l’ možeš da mi daš Nešin broj telefona?”
Dule:”Naravno.” :želiš me, mače:2)
Milica (ortakinja) kod njega na gajbi:”E, aj’ pristavi neku kaficu!”
Dule odlazi da baci portorikanca, jer je zahtev “shvatio” kao seks u najavi.
Sećati se preminule osobe.
Česta tema međ' starinama kad krenu da vode neobavezan razgovor koji se skoro uvek pretoči u razglabanje o svojim ispisnicima što su davno okončali svoj vek. Na kraju ipak sve ode na tu vodenicu, kao kad na Jućubetu ukucaš "Dobrivoje Topalović – Progovori sliko", pičiš srodne videe (ili videoe lolo) a završiš na dokumentarcima o vanzemaljcima i građenju piramida u dolini Nila.
Da bi nekoga zapamtio moraš imati više od recimo tri godine u trenutku kad je taj neko bacio kašiku jer ako si manji verovatno će te sećanje služiti kao Mirku Vasiljević uložak. Ako si, pak, zašao u pozne godine nije isključeno da već počinješ da odlepljuješ k'o sličica Tajni agent Izi spasiće Loru #17 (ko je kod Izija izrimovao da ga ugrizem za kurac nek' jede govna).
Baba: Milovane, je l' planiraš da zoveš na svadbu našeg unuka onog vrača što ti je izbajao skidanje čvora sa plećke pre 35 godina. Ipak, zaslužio je čovek.
Deda: Crna ženo, pa Vračko je umro pre 30 godina.
Baba: UMRO?! Kako ja to nisam znala do sad. Eee, šta ti je život?!
Unuk: Koga to hoćete da zovete na moju svadbu?
Baba: Ma hteli smo da zovemo jednog dedu što je tvog deku spasio, ali umro jadan, nebeske ga munje obasjale. Je l' si zapamtio ti njega?
Unuk: Baba, imam 24 godine a taj lik umro pre 30?
Baba: Pa?
