...igra koja je sveopšte prihvaćena u školskim krugovima,a najpopularnija je u uzrastu od prvog do četvrtog razreda (mada kako se normativi mjenjaju može biti da se kod novih učitelja ova igra polako izbacuje iz prakse)...odlična je za snalaženje u prostoru,motivaciju,sportski duh i motoriku djece...
...sastoji se u tome da učitelj-ica,govori dal` noć dal` dan i u zavisnosti od toga učenici u razredu polože glavu na klupu kada je učitelj-ica rekao-la noć,a vrate je u "normalan" položaj kada kaže dan...ko pogriješi tj položi glavu kada je dan,ili obratno,biva izbačen iz igre...pobjednik je onaj koji najtačnije izvrši instrukcije...
noć kada devojke ne moraju da se trude da lopatom stavljaju puder
Kada te, nešto prije svitanja, doveze na željenu lokaciju, taksista te ovako pozdravlja jer pretpostavlja da se upravo vraćaš iz noćnog života. A ti si u stvari samo krenuo na posao.
Decija emisija uz koju je veliki broj generacija odrastao,mnogi su je voleli ali i mrzeli!
Jer kada se ona zavrsi odmah se moralo u krevet!
Da li zbog naslova emisije ili zbog onih silnih sranja koja su se emitovala tih godina na dnevniku!
Još jedan od onih retardiranih praznika sa Zapada koji su nam nametnuli američki kolonijalisti svojom propagandom i proizvodima. Videla Srbadija kako izgledaju američka predgrađa, kako klinci tamo plaše roditelje, dobijaju kojekakva sranja, i gle čuda, svi srećni i zadovoljni. Ima i onih koji Noć veštica povezuju više sa filmom nego sa praznikom, ali njihov uticaj je zanemarljiv usled pravovremenih instrukcija sagovornika. Okupi se par klinaca u kraju koji ni po čemu ne liči na američka predgrađa, ali kako glasi neko nepisano pravilo, za sreću su dovoljna improvizacija i malo originalnosti. Šteta što se to ne može naći u mozgovima srpske dečurlije.
- 'Ajde da krenemo, uskoro će nas biti deset.
- Idemo kod matorog Mitra, on ima banane pizda mu materina, vid'o sam danas kad se vraćao iz prodže.- ŠTA RADIŠ BRE SA TIM?
- Šta 'šta', video u filmu. Je l' si ti lud!? Beži kući i gledaj 'Pogrešno skretanje' dok te nisak skrenuo. I mči tu sataru.: kuc,kuc :
- Deco, šta radite sa tim nosatim stvorenjima na glavi?
- Čika Mitre, nisu to nosevi, to su maske. Mi smo opasna čudovišta.
- Pa je l' to neki praznik?
- Da, Ameri to zovu Noć veštica.
- Ameri!? More murš u pizdu materinu od mene.Usled spleta nesrećnih okolnosti, ceo pohod završava se sa par baklavi i frljačenjem maski.
Kada se ocenjuje najbolja od najdosadnijih stvari na TVu
Izlazak u kojem se od alkohola ubiješ k'o slika i izgledaš k'o voštana figura.
omiljeni praznik svih metalaca, goticara, emosa, punkera, drugih darkera, i jos gomile...
Najveca revija najbolje moguce skockanih riba u godini.
stikle,haljine,minjaci,sminke,frizure.....ufffff
Izvanredna prilika da osobe koje se inače ne interesuju za muzeje kažu: "Jaoj, noćas je besplatno, idemo da vidimo sve muzeje u gradu!" Kvazikultura. Mada, bolje ikad nego nikad.
Praznik koji se ne prestaje slaviti zahvaljujući ovim namazanim sponzorušama u blještavoj odjeći ili debelih žensko-muških transeksualnih bodibildera sa ogromnom glavom u obliku tikve.
Rialiti šou koji izvodi pripiti vozač koji pokušava noću da prođe kroz jednosmernu tesnu uličicu u kojoj su vozila parkirana sa obe strane.
To je kao Dan žena, samo što je po noći.
50 godina mature.
Horor film u kome ljudi postaju zombiji koji se sabijaju u nehumane gužve i prolaze gradom od lokacije do lokacije u kolonama i podsećaju ostale prolaznike na prvi i poslednji put kad su bili na ovoj manifestaciji.
jedina knjiga koju muskarac procita za 3 godine braka
Momenat kada si ostao bez izgovora i ne možeš više naokolo da pričaš bajke.
Treperava noćna svetla su odavno pogašena. O zlokobne i čađave zidove odzvanja gromki zvuk stražarevih koraka. Jedan od njih, tvrdom i krutom palicom tandrče po okrnjenim i zarđalim rešetkama, uz strašan kikot i glas, viče plahovite reči.
Napokon, kada je se sve utišalo (dovikivanje zatvorenika, njihove pretnje, smeh i plač), ostao je samo mrak. U mojoj zagušljivoj ćeliji, čuje se cviljenje miševa, koji gamižu unutar njihove majušne rupe. U tamnom kutu, kapljice padaju sa slavine i tupo udaraju o limeni, šuplji lavor i pri tom prave jednoličan ton.
Na škripajućem krevetu leži moj cimer. Odeven u atlet majicu i zatvorske, plave pantalone. Hrče i prigušeno uzdiše.
Ja sam u ćošku svog kreveta, do hladnog zida, uz metalnu šipku. Rukama sam obgrlio kolena, koja mi dodiruju nedra. Gola stopala su mi hladna, uprkos tome što sam ih prekrio belim, tankim ćebetom.
Ko zna koliko sam puta u noćima poput ove, okružen muklom tišinom i beživotnom prostorijom, gledajući u prozor koji se teško nazirao kroz tamu, razmišljao o sebi i svom zločinu.
Na staklu se kao vreo dah hvatala magla, koja je lebdela i bdila nad suvom i rastresitom zemljom, prekrivajući glomazni, rupičasti mesec, sa kim sam imao običaj da razgovaram ponekad.
Zašto sam ja loš? Zbog čega me ljudi van ovih zidina osuđuju?
Neću se ustručavati ni pred kim, a ni pred sobom. Da, ubio sam ljude! One koji su to zaslužili. Nemojte mi samo govoriti, kako nije na nama da odlučujemo o tome. Bogami jeste! Jer kada ti nešto koči napredak i miran život, sakati zajednicu u kojoj se nalaziš, to odstranjuješ po bilo koju cenu.Samo što se ljudi, za razliku od mene plaše kazne, jedino smo po tome drugačiji. Inače bi i oni učinili isto.
Posle dugog vremena provednog ovde nešto mi je sinulo:
shvatio sam bezvrednost svog života i bezizlaznost ovog položaja. Planirao sam samoubistvo.
Hteo sam da moj život zgasne kao lanjski snegovi. Hteo sam da u rani osvit, kada sunčevi zlatasti snopovi svetlosti seku sobu, mirno nestanem. Ali tada sam shvatio da moj bezvredni život ima još jedan cilj– da ne budem kukavica.
Ne treba da imaš hrabrosti da se ubiješ, već da postojiš.
Kad ne skineš mrak pre dvadesete.
