Stambeni prostor bez ikakvog rashladnog uređaja.

Role, roki, roka ili rokalj je čoek što je poteko sa sela i voli da jede masno da mu curi niz bradu, voli da sluša ojkače i sam da ojka. To je čoek što ne voli puno da se kupa. Neki bi rekli da je ko blek metalac, ali nije roki, taj ne voli avrake i kojekakve smijurije. Taj kad zapne neće otpet. Pozna po par cura u svakom selu, kad rigne to ti je da ti se pabušna zatrese. A kad popije i počne da galami, to ti je "božemesačuvaj".
Uglavnom, ROLE je postalo i počasna titula. Ne mora striktno biti rođek, može biti dobra jaranika ili kaki eljo što ti je glavu izvuko iz tuče. Tako mene jednom izvuko iz tuče jedan roka, kad su me šćele barabe udarat, al neću o tom pričat zato što me sramota.

Rečenica koju koristimo kada hoćemo da izrazimo da za svaku osobu postoji neko.

Gadna, ružna, bezprizorna.

Kaze se za devojku koja ima nadmen stav i osim sto hoda uz vrckanje i sa ispršenim grudima, ima blago podignut pogled,kao da gleda u nebo(prati oblake) i ne vidi nista ispred sebe.

Sjediš u kafiću, kuliraš, ugodna muzika, cura sa kraja šanka ti se smješka.... ali da sve ne bi bilo tako dobro pobrine se tip koji te poznaje i uvijek te srdačno pozdravi i počne da te nenormalno smara svojim pričama koje su samo njemu zanimljive pri tome crkavajući od smijeha na svoje retardirane fazone. Držiš u ruci hladno pivo koje je imalo tako dobar okus dok nije ovaj smarator naišao i razmišljaš da li da mu flašu u usta strpaš ali ti savjest to ne da jer si mu drag i to ne bi bilo lijepo. U tom trenutku na vrata ulazi tvoj spasitelj, tvoj Mojsije - tip kojeg smarator također poznaje. Smarator ga ugleda, izvinjava ti se što mora prekinuti tako ugodan razgovor i odlazi do Mojsije da i njemu "uljepša" dan. Pivo opet ima dobar okus, opet čuješ muziku, razmišljaš da odeš do Mojsije i noge mu izljubiš jer se pojavio.

Od postanka Srba i srpskog naroda dobiti sina znači i nastaviti lozu te porodice. Danas su želje iste ali pored ovoga još iz jednog razloga. Gledajući na današnji ženski svet (čast izuzecima) stičemo zaključak da je žensko dete preveliki rizik.

Deca su neiskvaren produkt ljubavi dvoje ljudi. Kao takva ona su dobra, fina, poslušna i svi ih vole. Imaju svoje nestašluke, ali to je normalno, svi smo ih mi imali. Onda upijaju sve što čuju, i kada ih nešto muči obavezno pitaju: "Što?" Rastu, ravijaju se, pronalaze nova interesovanja, uče da crtaju i pišu. Igraju klikere, viktoriju i kr-kr, ako su ženskog pola školice, preskaču lastiš i šminkaju se maminom šminkom. I dalje su neiskvareni osim nekih malih pakosti koje samo mogu da nasmeju roditelje. Krenu tako prve ljubavi, podele prvi sendvič sa osobom suprotnog pola, piju jedan sokić na istu slamčicu. Lepota.

A onda ta ista deca otkriju kompjuter. Igrom slučaja negde zalutaju na link za Vukajliju. Nažalost. Onda se pokvare. Pa lupaju minuse, jer eto pubertet ih drma, pa računaju da na svakom mestu moraju pokazati svoj stav. Čitaju definicije bez razumevanja i daju minuse, jer od blejanja za kompjuterom ne stignu ništa ni da nauče u školi. A moglo je biti sasvim drugačije.

Putovanje vozom na velike daljine je mnogo bolje nego naprimer vožnja autobusom.
Možeš da izađeš da protegneš noge (u busu se ukočiš), prošetaš s kraja vagona na kraj, po svim vagonima, možeš da zapališ cigaretu, obaviš malu- veliku nuždu (jeste da smrdi, al bolje da pretrpiš smrad nego da trpiš muku), smuvaš se (upoznaš) s nekom malom...
A i da se dobije društvo kvalitetno i dobro u kupeu, jednako je dobitku sedmice na lotou.
Obično se u kupeu se sakupe razni staleži stanovništva: momak, cura s majkom, baba-deda, običan čovek i neko kome užasno smrde noge.
Babe obično na kolenima prostru kariranu maramu, izvade pečenu piletinu umotanu u foliju, a do tad gladni putnici gube volju za unošenjem hrane u organizam.
Često se u vozu setimo pesme Riblje Čorbe- Neke su žene pratile vojnike:
Čitav vagon smrdi od prljavih nogu,
Piletina, pivo, pijani kreteni...

Deo jednog od najvećih praznika, Božića. Svi su veseli (bar bi tako trebalo da bude), ide se u crkvu, pali se badnjak, takođe prilika da vidiš neke poznanike i čestitaš im Novu godinu, ako već nisi imao prilike za to. Takođe, još jedan razlog za odlazak je i kuvana rakija i vino, koje je fenomenalno. Svi se trude da budu fini kako i priliči prazniku, sve dok ne dođe na red da se uzme badnjak koji popovi iznesu u dvorište. E tada se ova fina gomila ljudi pretvara u krdo (ne bih rekla životinja, jer se i kog njih zna ko je vođa), nego u jednu nazalost prostačku i gramzivu skupinu koja se otima oko badnjaka i psuje majku boziju kome stigne. Tu se ne zna ko koga gura, ko kome otima iz ruke granu, a neke starije gospođe (da ne kazem babetine), koje glume da su bolesne i jadne, u tim trenucima postaju toliko "zdrave" i toliko se otimaju da ni supermen ne bi mogao da ih zaustavi. A ne daj boze da nekog zamoliš da ti da bar jednu granu, kad već ima 10, neće ni da čuje.

Ta šmrljava izdegenerisana nacija, pokušava celom svetu da nametne neke bolesne norme kao opšteprihvtljive, čak poželjne.
Kres šeme, seks za jednu noć, pederske veze, a sve to putem serija i filmova koje štancaju kao na fabričkoj traci.
Jebote, ne znam za seriju u kojoj nema peškira. I svi su popularni, prihvaćeni od okoline, roditelji ih podržavaju u izboru, na poslu ih ne šikaniraju. Ma milina jedna. Prosto da zažališ što si hetero.
A hetero? To je tek priča za sebe...
Vikendom se jebe ko sa kim stigne, sutra se ne poznaju, al nema veze, sledećeg vikenda naći će nekog drugog. Fanovi Samante, iz serije Seks i grad, znaju to najbolje.
A oni to zovu ''viđanje''. Ako je jebačina bila zadovoljavajuća, ponoviće ''viđanje'' još koji put, a onda dupe o dupe.
I ''dejt''. Sastanak na slepo. Potenciran od strane brižne okoline i rodbine, zabrinute da će ostati usedelica ili neženja, pronalaze metodom ''daj šta daš'' partnera sa kim će se pojebati prvo veče, i sutradan saopštiti dušebrižnicima da nisu osetili ono ''nešto''. Potraga se nastavlja...
U Americi su to samosvesni, emancipovani ljudi, dok ostatak nedemokrackog sveta takve osobe naziva raspalim kurvama. I muškim i ženskim.

Kaže se za onog ko ima veoma izraženu rupicu na bradi, koja u ekstremnijim slučajevima jako podseća na guzove.

Junak kojeg prave žene u nedostatku opcije pravljenja ženskog karaktera u nekoj igri.

S lakoćom odraditi neki posao, laganeze. Gotovo harmonično i na finjaka, ol in uan.

Kada skontaš da je majka tvoje žene samo tebi tašta.

Stavljanje ortaku do znanja da stavi prs' na čelo i malo razmisli kad uzvisi neku ribu na nebesa sa kojom je sedam dana, a ona mu dala treceg.

Najgora moguća uteha. Nije čak ni uteha. To je nedostatak reči na nečije jadno stanje.

Tradicionalni običaj u Srba. Grupno, veoma glasno i epski dugo palamuđenje i troljubljenje sa gostima na hodniku zgrade ili u dvorištu ispred kuće. Ovaj ritual, naravno, varira u odnosu na to da li je u pitanju dočekivanje ili ispraćanje istih. Samo dočekivanje traje značajno kraće nego ovo potonje ( tek toliko da zajedljive komšije, crkli dabogda, čuju i eventualno vide ko je to došao ) i kreće se u granicama onih čuvenih ''Dobro nam došli! - Bolje vas našli!'' i ''Ovo je za decu - Hvala, nije trebalo.'' Scena ispraćanja, pak, zahteva nešto maštovitije osmišljen scenario : dok se srdačni domaćin sočno ljubi sa muškim gostima a po najpre sa najmlađom decom, domaćica je već uveliko zapakovala sarme, pite, baklave i jednu flašu domaće šljivovice ''iz ONOG bureta'' i sada sve to sa neskrivenim zadovoljstvom trpa u ruke ženskog gosta, najčešće žene ili majke onog muškog a sve je, razume se, propraćeno vodopadima poljubaca i sakralnim mantrama tipa ''Zar ste morali već da krenete?'', ''Pazite kako vozite'' i ''Oprostite na masnom prasetu''. Ukoliko vreme nije ograničavajući faktor ( a najčešće i nije u 4h ujutru ), između DOMAĆIH i GOSTUJUĆIH može da padne i jedna fina ispratuša. Pa, ako Bog da, za malo dana opet tako!

Asertivan, a opet direktan, način da nekome kažete da se ne slažete sa njegovim metodama.

Zenska klasika. Ovu recenicu ponavljaju svakodnevno, to cak i ne mora biti istina, ali u zenskim ocima uvek postoji onih par kilograma viska. Muskarcima ne smeta, jedino sto im smeta jeste to konstantno ponavljanje.