Putovanje vozom na velike daljine je mnogo bolje nego naprimer vožnja autobusom.
Možeš da izađeš da protegneš noge (u busu se ukočiš), prošetaš s kraja vagona na kraj, po svim vagonima, možeš da zapališ cigaretu, obaviš malu- veliku nuždu (jeste da smrdi, al bolje da pretrpiš smrad nego da trpiš muku), smuvaš se (upoznaš) s nekom malom...
A i da se dobije društvo kvalitetno i dobro u kupeu, jednako je dobitku sedmice na lotou.
Obično se u kupeu se sakupe razni staleži stanovništva: momak, cura s majkom, baba-deda, običan čovek i neko kome užasno smrde noge.
Babe obično na kolenima prostru kariranu maramu, izvade pečenu piletinu umotanu u foliju, a do tad gladni putnici gube volju za unošenjem hrane u organizam.
Često se u vozu setimo pesme Riblje Čorbe- Neke su žene pratile vojnike:
Čitav vagon smrdi od prljavih nogu,
Piletina, pivo, pijani kreteni...
Običan dijalog u vozu:
Baba: Sine, aj otvori prozor, ovde je mnogo zagušljivo.
Momak ga otvara, ali posle 5 minuta;
Baba: Sine, aj zatvori prozor, ubiće nas promaja.
