Još za turaka vajat bejaše dobro zvučno izolovana drvena kućica brez prozora, pristojno udaljena od glavne im kuće. Mesto na koje su željni, izmučeni mladenci (zadrugari) odlazili na prvi bračni 'moč i ostajali tam' dok mlada ne zakači. Danas je ovaj kućerak želja mnoge mladeži, no reala ih jebe snažno k'o junoša u vajatu.

Kakao-krem u tabli, sa famoznom vevericom na omotu, koja je devedesetih na svakih 15 minuta iskakala na tv-ekranu i nervirala nas, gladne i slinave klince. Proizvodi(o) centroproizvod.
Song:

Supstitucija je kada dođeš u prodavnicu da kupiš hleb, nedelja je jutro, hleba nema, pa kupiš pivo.

Obukao se u uske stvari. Farmerke, haljine, suknjice, košuljice. Zavisnosti od pola.

Ostavljanje po strani. Bacanje u zapećak.

Tek da se pozabavimo bitnijim stvarima.

Fizički radnik, uvek spreman za najgore i najprljavije poslove, slabog intelektualnog kapaciteta, ljubitelj alkohola i motanog duvana.

Način na koji se pasulj prebranac pravi u Pomoravlju. Mleven pasulj.

Multifunkcionalno mesto u svakom selu.

Glagol kontati (prelazni, s objektom u akuzativu ili povratni – kontati se) je talijanizam (neki takve riječi zovu romanizmi, ali o tome nekom drugom prilikom) koji se najčešće čuje u Dalmaciji, no proširio se i u druge krajeve.

Talijanski glagol „contare“ znači brojiti, ali i računati s nekim ili nečim.

Kontati u današnjem sleng rječniku znači razumjeti, odnosno kontati se – razumjeti se.

Isto što i kramp, slično budaku i capinu po izgledu. Tradicionalna rudarska alatka. U žargonu izraz za ribu koja ima veliki šiljat nos koji dominira njenim licem, ili jednostavno za ne tako lepu devojku.

Nikola kome je stari dok ga je prijavljivao u knjigu rodjenih bio mrtav pijan od srece.

Ne radi ništa, sedi i zajebava.
Najčešće zaposleni u ovoj struci su penzioneri čija penzija izdržava njih, njihovu decu, dečije debilčiće što se popravljaju na nos i prave praunučad.

Izraz koji se koristi za predstavnice ženskog pola koje se nikako ne mogu pohvaliti obimom grudnog koša, poseduju malu "dušu", da ne kažem daske

Vladeta Kandić. Verovatno najbolji harmonikaš svih vremena na ovim prostorima i jedini domaći bi-bap car.

Veoma specifičan muzički žanr, karakterističan po tome što kad se pusti, izaziva masovno širenje samoubilačkih misli među datom skupinom ljudi, od koje u tom trenutku treba skloniti oštre predmete.
Pod taj naziv potpada dosta širok skup pjesama, u zavisnosti od muzičkog ukusa osobe, ali to su uglavnom rok balade, narodna muzika, Balašević, sve što u sebi ima neku sjetnu notu, i naravno, nezaobilazan motiv - izgubljenu, propuštenu, neostvarenu ljubav.

Obično se pušta na kraju večeri, kad su već svi poprilično pod dejstvom alkohola, pa im treba nešto da ih dokrajči, a ovakve pjesme dođu kao šlag na tortu.

Šfensi naziv, jer frizerski salon ili frizeraj, tobože, zvuče suviše seljački!

Ultimativna zemlja za svakog gastarbajtera. Nisi pravi gastarbajter ako nisi u Nemačkoj i ne voziš mercedes. I naravno, moraš da imaš najveću kuću u rodnom selu. Još je bolje ako ne živiš u Berlinu ili Frankfurtu, jer za te gradove znaju svi ostali slični tebi. Najbolje je u Kelnu, Hamburgu, Drezdenu ili ultimativno Vilhelmshafenu ili nekom sličnom "Šrevenedingenu" za koje tvoji na rodnoj grudi nikad nisu čuli. I onda u priči uvek kažeš "Kod nas u... (dodati grad). Jel' znaš gde je to?". Ma jok, ja sam kao ti, juče sam sišao sa grane. A i "kod TEBE/VAS u Nemačku". Jes' vala, moraš ostale da ubediš kako je tebi još čunkunđedo sa kajzerom Vilhelmom i Bizmarkom pravio prvi Rajh. Nemoj slučajno da naučiš jezik kako treba ili još gore (p p p gluho bilo...) da se družiš sa Nemcima. Drž' se svojih zemljaka i čekaj vikend da ti dođe Stoja. I, naravno, nemoj slučajno da znaš neku znamenitost ili istorijsku činjenicu u i o gradu u kome živiš. Kome to treba i koga interesuje? Ugledaj se na mog komšu koji je u Francuskoj (nije "pravi", al' drugog nemam) proveo već 37 godina u gradiću Sainte Mere-Eglise u Normandiji, na samo 50-ak kilometara od plaže "OMAHA" gde su se saveznici iskrcali i na moje pitanje da li je nekada posetio tu plažu odgovorio "'De bre da idem? Šta ti je to? Jes' zabole me, di ja znam šta je to." Budi praaavi gastarbajter, nemoj da se edukuješ na "pokvarenom zapadu". Mogao bi, ne daj Bože, nešto i da naučiš. Šta će ti onda selo reći?

Termin nastao bezazleno,tokom smarnja na faxu.

Pitanje praćeno oduševljenjem koje sebi postavimo kada rešimo problem na nepoznat nam način, onaj način koji kasnije ne znamo da ponovimo.

Reči tvojih baba i deda koje treba da te dovedu do sažaljenja ili možda divljenja. Nalazi se u dva oblika:
1. Kao priča koja bi trebala da te natera da pojedeš ono u tanjiru
2. Kao priča koja bi trebala da ti dočara kako su se oni mučili dok su bili deca ili kako im je bilo teško za vreme rata, bombardovanja, oslobođenja... Takodje je sve ispričano sa ciljem da deda postane heroj u tvojim očima.

U prvom slučaju pominje se priča u kojima tvoje bake nisu imale ništa da jedu sem 'leba i masti. Situacija je najverovatnije ovakva: Baba te čuva jer sa 9 godina nikako ne možeš da budeš sam kući po njenom mišljenju. Dok se keva i ćale smucaju po gradu baba di daje neki bućkuriš koji je veoma čudno bele ili krem boje (popara ili nešto slično). Ti samo odgurneš tanjir od sebe (idalje nervozan zbog toga što ti je drug uzeo 20 sličica na tapkanju) i kažeš babi da 'oćeš nešto što nije smućeno, umućeno ili izgnjeckano. Baba onda tako počne sa svojom pričom kako je živela veoma jadno, kako nije imala ništa lepo da obuče, niti je mogla da bira šta će da jede, već je imala za jelo SAMO 'leb i mast. Cela priča je ispričana sa ciljem da ti pojedeš ono što je spremila.

I drugom slučaju deka priča kako je za vreme drugog svetskog rata bilo jako teško, kako su se danima sakrivali po bazama, kako su jedva imali da jedu, i to samo '' 'leb i mast. ''