Alkos "nežnijeg" pola.
Ona je san prosečnog Srbina. Ona se ne mršti kada popijete. Čak šta više ona vam pravi društvo.
Kada odete sa njom na jutarnju kafu, njoj nije problem da uz kafu popije i vinjak. Ne usteže se da cepne unuče ispred prodavnice, sa nogu. Ona nema komplekse...
Njena omiljena pića su žestoka. Gadi se likera i koktela. Ona je najbolji muški ortak.
Dok je gledaš kako opušteno ispija svoje vinjake ne možeš a da ne pomisliš "udaj se za mene"... Ali onda ti se želja ispuni i dodje otrežnjenje... Odvedeš je na porodično veselje, a tvoja "nežna" polovina ne samo da ti nabije komplekse, nego od tebe pred celom užom i širom familijom napravi šonju i beskičmenjaka...
- Negde u srcu Šumadije, na dan velike mrsne pravoslavne svadbe...
- Kakav divan dan. Ustao si sav ozaren. Danas se ženi tvoj brat od tetke... Nije tebi drago zbog njega. On ženi lokalnu kurvu koju je napumpao. Ti si srećan zbog sebe, danas je tvoj veliki dan.
- Nakon gomile porodičnih krštenja, svadbi, sahrana i ispraćaja. Danas konačno i ti imaš žensku pratnju. I to kakvu pratnju. Crnokosu boginju, sa sjajnim fakultetom i još boljim poslom. Pred njenom biografijom će zli jezici zanemeti. A što je najbitnije konačno ćeš se nasmejati onim lajavim strinama i ujnama u lice. Vratićeš im za sve one priče da si ti šonja. Ostavićeš bez teksta i one najekstremnije, koje su širile priču da nisi ti možda dizajner.
- Nakon zamišljanja zanemelih tetki, shvataš da je vreme za put... Ustaješ, oblačiš najbolje odelo i pališ još jedan adut kod familije na selu, svoj novi auto...
Stižeš na odredište nakon puta, a tamo sve po običaju. Svatovi već lumpuju u dvorištu. Muzika svira a mladenci drhte od treme. Kada su te ugledali i kada su videli šta dovodiš, sve je za tren zanemelo. A onda delirijum i oduševljenje, dočekuju te kao Cezara koji trijumfalno ulazi sa osvojenim plenom...- Ceremonija može da počne... Odmah vam prilazi oduševljena tetka, sa poslužavnikom. Hvataš se za 30 godina staru rakiju, eksiraš i dobijaš blagi napad epilepsije. Tvoja polovina te prati, uzima isto, i eksira u Dzon Vejn stilu. Rodbina ostaje bez teksta... Nakon par tura, atmosfera se polako zahuhtava... Strine i ujne podvriskuju, svatovi se rumene od alkohola, a tetka sa poslužavnikom kruži kao centrifuga. Pokušavaš da malo oladiš ali ne ide, tura turu stiže... Počinješ da osećaš blagu toplotu u obrazima, ali šta sad, danas je dan za to.
-Nakon niza ceremonija, pucanja iz puške, crkve, opštine i neizostavnog bacanja sita na kuću, konačno stižete u salu za ručavanje i lumpovanje. Suvišno je reći da su sve nabrojane ceremonije ispraćene uz tetkino kruženje sa poslužavnikom.
- Još nije počeo ni Marš na drinu i posluženje torte, a ti si polako počeo da se srozavaš. Prvo su ti malo spale pantalone, zatim se kravata misteriozno razvezala, kosa je počela polako da vijori, a noge da vode politiku svaka za sebe. Pogledaš ka "nežnijoj" polovini, a njoj ništa, i ako te je već prestigla u broju pića. Haljina je na mestu, svaka dlaka stoji pravilno, a ona djuska sa sve štiklama od 10cm... Još uvek ti je drago zbog nje...
-Nakon nekih sat vremena, šećer od torte je u tvom želudcu napravio tandem sa alkoholom. Polako padaš na dno. Zapao si u Toma Zdravković momenat, muka ti je od muzičkog repertoara. Tebi treba Dotako sam dno života. Ponovo gledaš ka svojoj polovini, a ona je tek u fazi "Da zakopčam jeleče"... Već ti polako postaje neprijatno...
- Shvataš da ne izgledaš baš najbolje pored nje, a i tetke i strine sve više uz osmeh pokazuju ka tebi. Pomisliš u sebi "šta li se oni smeju , a ovaj njihov ženi kurvu", a u stanju sužene svesti, ozbiljno razmatraš da to i objaviš na mikrofon... Preko puta tebe sedi zabrinuta majka i uroljani otac koji već pevuši tomin hit Zatvorite sve kafane. Njegovo stanje te malo teši, i ti nastavljaš da nazdravljaš sa svojom polovinom...
- Slavlje je dostiglo zenit, a ti više nisi ni na dnu. Ide dno, gomila fekalija i mulj, pa ti. Prelaziš polako na kiselu vodu, a po stolovima pogledom loviš tanjir sa kiselim kupusom. Za to vreme tvoja "nežnija" i u tom trenutku svakako lepša polovina, prelazi na duple vinjake. Sad je već gledaš u čudu i polako se pitaš da li je ona normalna?! Ali i dalje si ponosan koliko ti to stanje dozvoljava...
- Rodbina je i dalje oduševljena zmajem od snajke, ali tebe gledaju sve čudnije. A onda fijasko. Prilazi ti "zabrinuta" sestra od tetke od pašenoga tvog ujke i daje ti savet da se upristojiš i ugledaš na snajku... Iz momenta ti pripada muka, pokušavaš da ustaneš ali noge te baš i ne slušaju. Krećeš da zadržavaš povraćku, a tvoja lepša polovina videvši koliko je sati, ustaje hitro, ispija vinjak na eks, hvata te pod miške i odvodi u wc... Dok grliš wc šolju i rekonstruišeš jelovnik, podižeš glavu i gledaš iz žablje perspektive ka njoj. Ona i dalje djuska dok namešta frizuru pred ogledalom. Shvataš da si familiji pokazao ko u vašoj vezi nosi pantalone. Suočen sa tom mišlju rešio si da je dosta. Dovodiš se malo u red i objavljuješ odlazak kući. Familija te ispraća ko da si tudji, dok snajku blagosiljaju i ljube.
-Nakon grljenja i ljubljenja snajke, nekako dolazite do parkinga... A onda i definitivni slom ostatka tvoje muškosti. Za vama istrčava tvoja majka, izvinjava se snajki zbog tebe uz konstataciju da si šonja ko tvoj tata... Prvo si se brecnuo ali si na vratima sale ugledao jadnog oca kako ispušta dušu i maše blagoteleći nasmejan svom sinu, tebi, jedinom biću koje ga razumeš. Pomisliš "možda mama zna najbolje" i kreneš da udješ u auto.
- Ali mami kao da nije dosta, počinje da kuka i da te moli da ideš autobusom. A onda se uključuje ona, tvoja "nežnija" polovina. Uzima ti ključeve i saopštava mami da će ona da vozi, što mama oduševljeno prihvata.
Tvoja muškost je nestala bez traga, potez tvoje drage će te napraviti doživotno impotentnim. Kroz glavu ti prolaze tvoje slike u kecelji, dok paješ prašinu i kuvaš ručak. Ne možeš da veruješ da ti je tako hladnokrvno bez imalo osećanja, zgazila i zgnječila ostatke tvoje muškosti u stilu Hanke Paldum. Nemaš snage da se raspravljaš, sedaš na suvozačevo mesto i krećeš da razmišlaš kako se sve ovo desilo. Razmišljanje ti u tom trenutku ne ide baš najbolje, ali dok gledaš svoju dragu, jedna misao se stalno ponavlja... "Sad sam te poveo medju familiju i nikad više"!
Ono što nas razlikuje od odraslih ljudi jeste što imamo želje. Mogu vam se učiniti besmislene, naivne i smešne ali nama je ceo svet u tim željama. Ja sam, za razliku od većine svojih vršnjaka, pripadao deci koja ima skormne želje. Kad to kažem mislim na to da sam bio siromašno dete. Naravno, siromašan u materijalnom smislu, a duhovno bogatiji. I dan danas verujem da je svaki moj naivni duševni osećaj vredniji bar stotinu puta od nečijeg ajfona i instagrama, poršea i šta ti ja znam šta ova deca buržuji sve imaju. Ja nemam i hvala bogu na tome!
Iako bih za sebe morao reći da živim u gradu, svakako bih slagao na neki način. Nisam bio ni sa sela. Ali da bih došao do škole u centar grada bilo mi je potrebno par sati. Tada sam pešačio do škole jer nisam imao para za drugi prevoz. Bilo je i bližih škola ali želja mojih roditelja je bila da se školujem i odrastam u pravom gradskom duhu u društvu malicioznih dečaka, uobraženih devojčica i prepotentnih nastavnika. Već posle prvih par dana tada su počele noge da me bolu od hodanja, leđa su me bolela zbog teških knjiga. Patike su mi prsle i kada je padala kiša bio sam mokrih nogu po ceo dan. Bivao sam iscrpljen toliko da sam bio u stanju da prespavam pola dana u školskoj klupi.
Ono što me radovalo tih dana jeste prizor gradskog užurbanog života. Nikad se nisam zadržavao u gradu. Uvek sam imao toliko vremena da stignem u minut na čas i da se vratim kući peške pre nego što padne mrak. Samo usput, prolazeći bulevarima, trgovima i popločanim stazama uspevao sam da ga vidim. Bio je tako divan. Tramvaj broj 1. Kada bih ga ugledao osećao sam se kao pred nekakvim božanstvom. Elegantnan crveni tek dospeo iz Španije. Kada je on prolazio čitav asfalt je blago poigravao pod njim. Takav zvuk bi me naročito uzbuđivao. Onda bi stao na tramvajsku stanicu gde bi se vrata automatski otvorila par ljudi bi užurbano izašlo, a zatim bi deca uskočila u vagon hitro a stari penzioneri sa šeširima na glavi i bake poštapljene polako uz pomoć mladih džentlmena bivali ukrcani. Zatim bi se začuo karakterističan zvuk sirene na tramvaju, vrata bi se zatvorila i on bi nastavio da klizi dalje šinama. To je bio najlepši prizor u očima jednog deteta.
Moja želja za vožnjom tramvajem se pojačavala iz dana u dan, iz trena u tren. Bio sam ljubomoran na decu koja su prepričavala doživljaje iz tog prevoza. I nisam slušao o tim događajima samo bih se izgubio kada bi pomenuli da su bili u tramvaju. Mogao sam da osetim prijatan miris unutrašnjosti, i gomilu ljudi koja zadovoljno sedi na svojim mestima. Zamišljao sam kako ustupam svoje mesto kakvoj staroj baki ili mladoj devojci uz osmeh... "Ništa, ništa mlada damo, samo sedite tu. Tako." Kakva nepravda, oni su se vozili u tramvaju a meni mokre noge. Svakog dana sam odvajao po nekoliko dinara od svog obroka. Malo sam jeo i bivao iscrpljeniji iz dana u dan. Ali moja želja je bila sve jača i jača i nisam hteo da posustanem.
Bio je to lep sunčan majski dan. Nakon poslednjeg zvona koji je označavao da su časovi za taj dan gotovi. Istrčao sam do prve trafike i spremno zatražio kartu za tramvaj. Dali su mi nekakav papirić. Zahvalio sam se uz širok osmeh. Nikada ranije nisam kupovao na trafici. Samo sam u pekari pazario pogačicu sa čvarkom.
Stao sam na stanicu tramvaja 1. Dok sam čekao bio sam izgubljen od uzbuđenja toliko da sam jedva primetio da je tramvaj stigao. Kada sam pošao da uđem shvatio sam da je tramvaj pun. Toliko pun da ni jedan čovek više nije mogao da stane. Ljudi su bili sabijeni. Čudio sam se tom prizoru i shvatio sam da ne mogu ući. Ali pored moje ubeđenosti da ne može stati ni jedan čovek više, nekoliko starih penzionera je uspelo da se ugura na moje zaprepašćenje.
Ostao sam da čekam sledeći tramvaj 1. Nakon par minuta pojavio se sledeći. Ovaj nije bio tako elegantan kakvog sam zamišljao. Bio je neprijatne spoljašnjosti, trule crvene boje, prljav, polupanog stakla. Jako neprijatno je škripeo. Vrata su se uz škripu jedva otvorila. Niko nije izlazio iz njega, bio je poluprazan. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam. Pogledao sam na oznaku i pisalo je 1. Dakle to je on. Ušao sam bez razmišljanja, srce mi je lupalo. Osećao se snažan miris mokraće u njemu, dok sam koračao kroz mračni vagon, nagazio sam na nešto što bi moglo biti živo, čovek neki a možda i nije bio živ. Jako sam se uplašio kada je tramvaj krenuo i umalo nisam pao. U mraku sam ugledao prazno mesto. Kada sam seo osetio sam da je to mesto mokro bilo. Nisam imao snage da ustanem. Noge su mi se odsekle od uzbuđenja i samo sam čekao da tramvaj stane da izađem. Srce mi je sve više i više lupalo. Sledeće čega se sećam je da su mi prišla dva krupna čoveka, predstavili se kao kontrola i tražili kartu. Dao sam im papir koji sam dobio na trafici. Tada sam shvatio da to nije karta nego nekakv fiskalni račun. Uvalili mi na trafici. Kontolori su mi rekli strogim tonom da ne mogu da se vozim bez karte u tramvaju. Toliko sam se uplašio da nisam mogao ni da plačem a hteo sam da vrištim, glas mi se oduzeo. Tada je jedan od kotrolora izvario metalni bokser i krenuo da me puni pesnicama u stomak dok me je drugi držao za ruke. Nešto su vikali na mene, a sve to je snimao telefonom neki student. Posle su me izbacili iz tramvaja i udarali mi glavu o ivičnjak.
Nikad se više nisam vozio tramvajem.
