Vrsta govora koja za razliku od utrovačkog i šatrovačkog ne menja redosled slova u reči.Sleng se najviše koristio za vreme šezdesetih do osamdesetih.

Tanka koža, najlošijeg kvaliteta na stomaku (trbuhu) svinje.
Koristila se davno, samo za proizvodnju domaćeg sapuna za veš.

Još jedna novčana jedinica.
1 glava = 100 necega
(nekad maraka, danas uglavnom evra; dinari nisu poželjni)

Univerzalan naziv svih pordavnica koje se nalaze u tom tržnom centru.

Odobravajuci komentar na necije pitanje o nekoj pojavi, stvari, situaciji.

Znači dupeuvlakač, šlihtara.

Fejk, kineske makserice. Lažnjaci.

Mogu se naći na buvljaku, najopuštenije. Pošto su se devedesete na neki način vratile u modu, naročito u Munzeu i na Dorćolu, najčešće ih pazare klinci koji nemaju nekoliko Vajferta viška za oriđinale, a i valjda im je u interesu da u budućnosti uštede više para za ketove i vops.

U principu, na njima se tehnički ne vidi nikakva razlika osim veoma čestog AIR NAX natpisa, koji ih odaje. Takođe ih karakteriše loš kvalitet i veoma brzo se sjebavaju, tipa posle dve-tri partije sketa.

Pogrdan opis za kič garderobu, izveden od reči fešn.
Femšn je bajča Đole Đogani kad se vrati iz Nemaćke gde je pazario Armanije i Versaćije za svoj sledeći performans.

Umesto nekoliko rečenica za izražavanje određenog stanja ili za opis osećanja, doživljaja, mladi najčešće koriste samo jednu reč. To je direktna posledica nečitanja. Među školskom omladinom retki su pojedinci koji čitaju, jedva ponešto iz obavezne lektire, uglavnom se gleda - TV, najlošiji filmovi holivudske produkcije, sa još gorim prevodima, Internet... Reči koje se pri tom usvajaju najčešće su iz šatrovačkog ili anglosrpskog žargona.

Jednostavno, kada treba da vam ispričaju svoje viđenje nekog celodnevnog događaja u kojem su učestvovali - čine to sa nekoliko uopštenih reči.

Rečnik nikada nije bio siromašniji. Reči kojima se najčešće služi beogradska omladina su:

Bleja(nje) - ne raditi ništa, lenčarenje,

bruka - nešto divno, najlepše, najbolje,

gajba - stan,

gilje - patike, obuća uopšte,

iskuliraj - ne obraćaj pažnju, zaobiđi to,

jaša - jakna,

kul - jako dobar, najbolji,

maja - majica,

opušteno - samo polako, bez žurbe, bez nervoze,

smaračina - dosađivanje,

smor - dosada, dosadnjaković,

super - veoma dobro, izuzetno,

treša - trenerka,

has - jelo,

štek - nešto skriveno, sačuvano...

Ono sto bi se svidelo nad-seljačini, mega-balvanu, ultra-pajseru, mitološkom biću sa najgorim mogućim ukusom.

Operacija koju svako ko ne kupuje najskuplju obuću mora da odradi, jer masa prodavnica uz postojeću robu pridoda i poneki kineski model koji se na prvi pogled ne razlikuje od ostatka robe, sem po odvratnom mirisu i nešto nižoj ceni.

Sponzor.

Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.

Izraz, koji koristimo da opišemo neudobnu obuću.

Stil oblacenja smisljen u Srbiji 90-ih godina. U pocetku se pod sportsku elegenaciju smatralo imati skupu trenerku, bele patike i bele carape. Zatim su primati evolirali i poceli da nose farmerke, dukseve i patike. Zatim je evolucija dostigla svoj pik i doticna gospoda trenutno nosi farmerke, kosulje (OBAVEZNO ISPASANE a da su pri tom gornja 2-3 dugmica otkopcana) i naravno neki "sportski" sako. U stvari to je stil oblacenja koji tacno ne moze da se definise odredjenim odevnim predmetom, ali svakako osoba koja voli da se oblaci "kezual" ce reci da je sportski elegantna. U svakom slucaju izraz je totalno idiotski.
Sam termin sportske elegancije su najvise koristili pevaci, fudbaleri i tv voditelji.

Jedan od najpopularnijih vidova obuće u Srba,obicno kupljen na silu za neku svečanost,a potom više gube svaku dalju upotrebnu vrednost.Najčešće je proizvođač firma Bata iz Albanije.Kad doticni obuče duks,farmerke i par takvih cipela,dobijaju svoj puni živopisni smisao.

Poprckivanje ortaka, onako na finjaka kad se prinovi nekom stvarčicom, najčešće patikama koje su sumnjovog seksualnog opredeljenje.

Najpoznatiji brend sportske linije artikala Industrije obuće Beograd i jedan od simbola inflacije devedesetih. Predstavljao je loš pokušaj replike Reebok patika, koje usled embarga nisu mogle da se nađu u slobodnoj prodaji, izuzev po kojekakvim bioskopima adaptiranim u bazare, ili po nekim zabačenim tržnjacima. Eventualno možda u Čumiću. Ali zato je Reabak mogao da se kupi na svakom koraku.

Odlika ove obuće, pored izuzetno kvalitetne plastike na kojoj se nije štedelo pri izradi, bila je neverovatna sposobnost da se pri većim vrućinama đon stopi sa asfaltom i tako onemogući pravovremenu reakciju prilikom bežanije, ukoliko ovu kopiju tupavi lokalni skidači patika pomešaju sa originalom. Takođe, specijalna mogućnost se oslikavala i u paničnoj evakuaciji đona od ostatka patike pri samoj pomisli da se eventualno šutne lopta, davajući novu dimenziju reči "sport" iz prvog pasusa. Zbog tog inovantnog biorazgradivog materijala, danas, na žalost, ne postoji čak ni muzejski primerak ovih gilja.

I na samom kraju, jedina donekle pozitivna stvar u vezi sa patikama su upravo ta dva promenjena slova u nazivu, jer su predstavljala savršen razlog za lupanje šamarčine napaljenoj klinčadiji, koja ima rodbinu u Švici i original žuti Reebok Pump na nogama, nakon što oštrog oka i sa podsmehom prokomentarišu da nisi kupio original.

Jedna od mnogih zabluda, svojstvenih strastvenim kladioničarima.

Jos jedan u nizu obicaja kod nas i u svetu (ne znam da li bas svuda). Posle proslave rodjenja, babina, krstenja, rasta prvog zuba, prvog rodjendana, naucene prve psovke, itd, sticanje punoletstva je jos jedan cin koji se mora svecano obeleziti. Za razliku od prvopomenutih, gde slavljenik uglanom provodi vreme tako sto spava, place i sere u pelene, na punoletstvu je pravi baja, i mora da blista. Mama i tata mu kupe fensi kosulju, pantalone na ivicu i nove gilje, tako da se on uglavnom oseca ko klovn, al nema veze, jednom se postaje punoletan.
Zurka se uglavnom odvija na nekom zesce zajebanom mestu. Na zurku se poziva celo odeljenje i odredjena ekipa iz drugih odeljenja. Iz mladjih razreda se pozivaju samo ribe. Pored skolskih drugara, tu je ekipa sa fudbala, komsije, drugari iz osnovne, vrtica...
Domacin je u obavezi da pripremi domaca pica i bajate grickalice. Keva muti tortu od 25 jaja, koja se unosi u ponoc uz pesmu "Moji su drugovi". Sto se poklona tice, slavljenik odlicno profitira: 10-ak ramova za slike, 20-ak uglavnom Denim dezodoranasa, i flasa pica, toliko da moze da otvori restoran. Od odeljenja dobija neki nadrkan mobilni telefon, jer su svi dali po 10 evra.
Muzika je http://vukajlija.com/od-nirvane-do-silvane/73559, s tim sto od "Nirvane" ide jedna pesma (oko 9 h), a ostalo je "Silvana".
Oko pola 2 nestaje pica, pa cale mora do Tempa da donese repete. U pola 3, slavljenik je vec patosiran od alkohola, kao i vecina njegovih ortaka. Ribe igraju zasebno u cosku. Par pametnijih prestanu da piju ranije, pa uspeju da savataju pokoju klinku koja je resila da te veceri padne nisko.
Sutra, kad ga mama napoji kiselom corbom, punoletnik shvata da je odrastao covek, koji moze da glasa i zavrsi u zatvoru, i zapita se koji je klinac i slavio punoletstvo.