Tradicionalno, ona koja uhvati bidermajer je sledeća....

Vrijeme za koje ti zubar popravlja zube u Domu zdravlja (vječnost) i u privatnoj ordinaciji (očas posla)

Snajperiste na selu. Ne daj Bože da slučajno propuste neki događaj koji se desio u neposrednoj blizini (šta je danas radile komšije, da li su obrađivali njivu, kosili travu, hranili krave, svinje i kokoši, šta su pravili za ručak, ko im je dolazio u goste, itd).
Znaju ko je čiji u čitavom selu. Omiljeno pitanje koje stalno postavljaju deci i mlađim generacijama je "Čiji si ti?"
Znaju kad je čija svadba, ko se rodio, krstio, a ko je umro. U njihovim dijalozima koji traju po pola dana može se čuti ono što još niko nije ni znao. Kad želiš nešto više da saznaš o sebi možeš slobodno da odeš da se ispričaš sa njima i da čuješ "najsočnije" tračeve iz komšiluka.
Ako bi se nešto desilo u selu, policija bi prvo zvala njih da svedoče o događaju i opišu osumnjičenog.

Interesantna i redovna pojava međ' finijim predstavnicama penzionisanog življa kojima pitanje o godinama para uši i verovatno je neprikladno poput ili više od stavljanja zarđale šipke u njihov cenjeni i isto tako zarđali analni otvor. Užasnute, valjda, idejom slabo posećene sopstvene sahrane i skandalozno lociranog grobnog mesta ( odmah pored porodične grobnice familije Kasemi-Soć iz Drača ), ove postarije dame-babuskare sakrile su se iza paravana sujete, licemerja i kvazi-bontona iako prilično svesne činjenice da je gore izrečena eventualnost (sa'rana i groblje ; prim. prev. ) daleko bliža nego li ponovna srednjoškolska poseta Zejtinliku, maturantska igranka u Hotelu ''Park'', odnosno učestvovanje u prolećnom sletu Omladinskog Društva ''Zvezda'' na stadionu Slobode iz Užica. Jebiga. Možda je baš taj komunizam kriv za sve. Navikao ih, sirote, na DRUGOVE I DRUGARICE bez obzira na klasu i starosnu dob pa se sada ne snalaze baš najbolje u hijerarhiji demokratije. Ipak, formaldehid ne koriste - izdaje se na recept, naime. I već ih čujem kako viču i prete mi štapom - ''Sve nam diraj, samo godine nemoj''! Neću, neću, drage babe. Imam i ja jednu kod kuće...

Covek je genije, ali svi geniji su ludaci.Imao je neku bolest na v..velitgio, ili tako nesto,zbog cega mu je koza postajala svetlija.Naravno on je sve to silnim operacijama doveo u krajnost.

On nema bore, ne mršti se, ne smeje se, ne trepće danima. Izraz lica mu je isti kad grize crni luk, kad jebe, kad gleda derbi i kad mu se komšijin šarplaninac pokenja pred kapijom. On nije plakao ni kad je Tito umro, nije verovatno plakao ni na sopstvenom rođenju. Nije se veselio kad mu je sin diplomirao. Kad ga je ženio, rekao je samo: Čestitam!
Neko govori da je učestvovao u tajnom JNA eksperimentu osamdesetih i da su mu tada atrofirali mišići lica. Kruže glasine da je kao đak prvak upao u kabinet direktora škole i tamo ga zatekao u orgijanju sa domarom. Možda je istinita priča o padu u babino kuvajuće slatko i zadrvažanju tadašnjeg izraza lica do danas. Ko zna? Znamo samo da njemu ništa nije crno ili belo. Sve je sivo, baš kao i ta maska koju nosi sa sobom.
Vokabular mu se sastoji od desetak reči, a najčešće korišćena je: Dobro.

Oni su bili u pubertetu za vreme embarga. Oni mrze sve neevropsko, a najvise mrze dizelase i fensere. Njima novac i markirana garderoba ne znaci nista. A i zasto bi, kad to nista nije znacilo ni Dzimijima (Hendriksu i Morisonu). Oni proklinju dan kad su se rodili u ovoj zemlji, a pritom ne cine nista da je ucine boljom. Oni se prave i da mrze svoju popularnost zarad svog kvazi-nihilistickog shvatanja sveta oko sebe. Ali, sa druge strane, oni ipak gostuju u emisijama Jelene Bacic-Alimpic. Doduse, ispod sakoa nose majicu sa logom Ramones-a...ali ipak gostuju, mrzovoljni. Oni svoj hleb zaradjuju koketirajuci sa "elitnim" slojevima ovog drustva, koje navodno preziru, a kojima se nezvanicno slihtaju zarad nastupa u nekoj ciganskoj operi, ili par stotina eura dobijenih pojavom u nekoj domacoj seriji o zemljoradnicima. I oni sebe uzasno mrze zbog toga. Njih ima puno, i nije ih tesko prepoznati: oni i kad imaju novca za Armani gilje, oni i tada kupuju Starke...Oni imaju replike slika Endi Vorhola u dnevnoj sobi, bezobzira sto su te slike ruzne ko Marija Serifovic, ipak je to Endi Vorhol...oni spavaju u onim odvratnim i neudobnim kariranim kosuljama koje je nosio Kurt Kobejn, muce se i spavaju. Njima je najtuzniji dan zivota kada je umro Milan Mladenovic. Oni se uvrede kada im kazete da je on umro od droge ("ne, neobavestena seljacino, on je umro od raka pankreasa!"). Oni misle da su alternativa, a ne shvataju da ih ima toliko, i da su svi isti, i da time cine mejnstrim. Za njih su sportisti glupi, jer imaju trenera koji im govori sta da rade. Oni jednostavno ne trpe autoritete. Oni ne mrze Hrvate, jer su na svirci Elektricnog Orgazma 1998. u Cacku upoznali Hrvata koji je normalan. Vau. Njima je neizmerno zao sto nisu prisustvovali nastanku new wave-a osamdesetih. Oni svakog dana proklinju sudbinu sto nisu osetili miris zagusljivog SKC-a '85. i pusili dzoint sa Canetom iz Partibrejkersa. Oni su ubedjeni da su rodjeni u pogresno vreme. Njihova neshvacenost im omogucava da menjaju misljenje o svemu kako im volja, jer ostali, neumetnici, "to jednostavno ne razumeju". Oni su hiljadama svetlosnih godina ispred nas. Oni grcaju u suzama zbog razrusenog Kraljeva, ali nista jebeno ne rade po tom pitanju. Oni su buntovnici bez razloga, koji su u srednjoj skoli citali Rat i mir ne zato sto su morali, nego zato sto su to hteli. Ali oni nikada ne pricaju o tome. Ali se uvek nekako postaraju da mi smrtnici saznamo sve ove stvari, ali na taj nacin da ne ispadne kako se oni hvale. Oni svoju cigaretu polako puse dok gledaju u daljinu, i ne slusajuci "nas ostale" sta im pricamo. Ali su dovoljno vaspitani da nam ne kazu da ih smaramo. Gordan Kicic, Sergej Trifunovic, Nikola Djuricko, Dimitrije Vojnov, Marko Vidojkovic, Djule Van Gogh...mozda to ustvari i nisu njihova prava imena...Mozda su to samo njihova ovozemaljska imena, i mi necemo biti udostojeni saznanjem o imenu nihove planete, kao ni njihovoh pravih imena. Oni mrze Gucu, a na Exit idu inkognito. Oni su neizmerno ljubomorni na stariju generaciju glumaca i umetnika uopste, jer su ti ljudi ustvari i znali ponesto o glumi, pisanju, pevanju...ali to nikada nece priznati, jer im to ne dozvoljava njihovo besprekorno vaspitanje iz "kruga dvojke".

Kada može muva da se čuje, iako je broj prisutnih veći od 1.

Poenta ove igre je ko ce pre!

To znaci preseci novac na pola bez ostecivanja papira. Ne bi se moglo precizno odrediti kad su one pocele ali najpreciznije bi bilo mozda od pocetka II Svetskog rata a i malo ranije u razvijenijim drzavama Evrope (primer: Nemacka) a u onim manje razvijenim zadnje dve decenije rata a i malo kasnije (primer : Srbija)

Pored bukvalnog značenja, kada zimi naveje sneg pola metra, a neko je već prošao stazom, pa se ide stopama dotičnog kako bi se uštedeo trud i izbeglo kvašenje i psovanje, takođe označava situaciju kada neko, svesno ili nesvesno, počinje da se ponaša kao osoba ne baš pohvalne i preporučljive životne filozofije.

Retkost, pravi raritet. Pre ćeš nimfomanku sresti nego metalca na moru.

je nešto što je lako za upotrebu, nešto što radimo na lakši, efikasniji, brži način.

Dok bi na prvu pomisao ova fraza značila veliku sreću za mrtvaca što uopšte i može da se pomalo vrcka po sanduku, koristi se kada se sruši neka ideologija sa kojom je dotični otišao u grob u uverenju da će istrajati mnogo, mnogo duže nego što zapravo jeste.

Srpska verzija engleskog RIP-a, koji je potpuno nezasluženo preuzeo vodeću ulogu u srpskom sajber izjavljivanju saučešća i žalosti.

Kada neko mnogo sere i folira se da bi ispao faca/izazvao sažaljenje ili divljenje kod drugih/se izvukao... Ovo je veoma rasprostranjeno u današnje vreme...

Po logici lokalnih propaliteta, jedina društvena okupljanja gde se može jesti taze pečenje su sahrane. Za sve ostalo (svadbe, ispraćaji, pomeni...) pokolj prasića se može planirati danima unapred; ovde se zna da je pečenje spremljeno u toku noći ili jutra.

Dramaturg, reziser, dramski pisac i pisac, ali najvise pisac. Kako bi on mozda rekao, previse evropljanin da bi ga mogli zvati amerikancem i previse amerikanac da bi ga mogli zvati evropljaninom i srbinom, ali njemu to nije bilo vazno. Rodjen je 1948. u Beogradu a umro je 2007. u San Francisku. Autor je romana CA Blues i nekoliko manje poznatih kao sto su Video i Horseless. Ovaj prvi je najpoznatiji i predstavlja kultni roman mladih iz perioda osamdesetih. Mika Oklop je covek koji je sve svoje romane prvo proziveo pa napisao, ili obrnuto, nebitno. Tako bi on postavio stvari. Njegovi romani ne samo da se citaju, nego se i smeju, sanjaju, slusaju (zaista, cuje se fantasticna dzez i bluz muzika iz knjiga), ma zive se kao sto ih je i on proziveo, pre ili posle pisanja, niko ne zna, pa ni sam Mika Oklop. Ali to je sasvim nebitno.

Zivotni moto 90% slogiranih ljudi.

Mjesto na koje stariji ljudi chesto idu da isposhtuju ljude koje nikad u zivotu nisu upoznali